Дело

М II X А Л А Ђ 7 ганку Ату; кад се отуда враћаше набрекао од здравља, пијан од вина п љубави: поче му говорити о женидби. — Буди Бог с нама! Буди Бог с нама! Две ми очи ти си шашава, пошашавела си..., луда си: треба да те носе у Габровац, да ти се чита голема молитва, говори он крстећи се, пренеражен речима које је годинама жељно очекивао, очекивао нх баш из ових уста која му их сад говоре. Да му је Крмзиђула ово рекла ма и пре десет година, кад није раније: примио бн за збиљу; али сада, кад је прешао н шездесету...,. Луда! — Скини ти с главе то твоје фешче, плитко као и женска памет, па га метни на колено и с њега се поиграј, а немој с мене.... Она не гледа што је назва шашавом, ни лудом, ни плитке памети, но му се прнближи, запали цигару на његов чибук и настави: — Четерс, а може бити и триес и осам година....; удовица, лична жена, здрава како тресак, бездетка, никад није родила; кућа и три лојза, једно у Ћурлнни, једно на Винику, једно ту, на Горпци, а још нцједно није изручала она буба сас срамотно име; па крава п могаре... У! што јој је могаре! учено, учено: од капије до каппје носн млеко само самачачко; а где стане, оно узме да риче — зове муштерије: муштерија изађе, изнесе суд и узме из канте млеко онолико колико је погодио да узима, па спушти паре у једно сандаче, малечко, малечко, врзано могарету за реп; а оно, то магаре, ајде те пред другу капију, и опет узме да риче. — Михалаћ се завалио у јастуке, држи чибук а не пуши, не дишући слуша Крмзи-ђулу, нетрепћући је гледа; а кад она ућута, он се подиже, повуче је за махраму с груди и рече: — Еј! разбери се!... Ти си готова за голему молитву. — Јок једну....: две, три краве има — пушта их у чапр... Он сад ништа не рече: крсти се, крсти. — Ни дете нн коте: никад ппје родила. — Имаш лп памет, Крмзи-ђуло? — Имам. — Где сп јутрос била? — У цркву. — Кој сам ја? — Михалаћ терзија. Где ми је Сика?