Дело

М II X А Л А Ђ 11 бринута; а кад је он упиташта јој је, она рече да јој је тешко што ће пред њим да се постиди, јер она жена... — Што има?... Истина убава истина здрава... Ако је за нпшан, да нађемо... да купимо нешто... — Море лако је за нишан..., тек она жена неће на децу... — Какву децу? Ја једно дете имам...; имам повише, фала Богу, ама ири мене једно. — Ете неће си жена ни на једно. Он се као мало наљути. — Па шта да радим ја с мојим девојчетом? Бар да га убијем? — У! Не дај Боже! Што да га убијеш? Имадруго чаре... А што је жена! Што је жена! Очи нисам од ње одвојила. — Ни ја, Крмзи-ђуло... Ама кажи ми, научи ме шта ћу с девојчетом? Какво је то друго чаре? — Е, бајаги се не сећаш... Она, твоја Сика исто је како истиштана погача, како зрела крушка или ти јабука: одмах за ручање. — Да ју удадемо, а? — Ете то, афендаћ. А кад удадеш Сику, она ће ти од Жожине Капије да потрчи... А што је лична жена, мани се! — Лична, истина....; како тресак, истина, ама...: како да удадемо Сику... Бећари, видиш, грабише се, грабише се, па... Пстнна, они искају пиличики, а Сика је... (Хтеде да рече „Квачка“, па не мога)... Сика има три тестета, триес... Ономад на Јолин нишан видех где зборн с њом и како мачор у њу гледа Сотирко кујунџија, ама... не знам... Како да га питамо? — Ајде, бре афендаћ, да дадемо Сику за Сотирка... Ја ћу да испитам и њу и њега...; ја ћу брашно да просејем, ја ћу колач да замесим, ја ћу да га размесим, ја ћу да га однесем на фурњу, ја ћу да га испечем, ја ћу да га извадим из тепсије, ја ћу да га искршим на парчики, ја ћу да вам га разделим, све ја; ви имате само да ручате. Он отеже сасвим задовољно: — Убавооо. — Сотирко ће ми даде вунен фустан, ти роганлпје папуче. — II свилен кафтан, Крмзиђуло. Ајде иди — сеј брашно... Кад саслуша Крмзиђулу Сика, она се као мало устезаше, „знаш да ми татко неће призетка; не могу да оставим татка...“