Дело

12 Д Е Л 0 — А кад ти Сотирко Кујунџија једанпут оправља обоце, зар ти се не поздрави по Магино девојче: „Ете, поздрави се на тетка-Сику да ми прати ружицу што је у њеним недрима преспала“? Сика узе да црвени и да се брани. Дођоше јој и сестре. Мага и Агнија и рекоше да не лудује, но да одмах прими нишан, да им татко не преврне памет као Сврљижани хаљину, кад су „жални“. Сика пристаде; Сотирко је готов: за петнаестдана све се сврши, и прошевина и свадба. Одведоше Сику, а отац јој није тужан. Одмах нареди да се кућа окречи, врата и прозори оперу, све очисти. Јер за Сикину свадбу није се много чистило: по ваздан младе жене и девојке шиле, помагале својој другарици. Једно јутро донесоше се из чаршије столице, друго сто и кревет. „Па је ли ти, афендаћ, ово до сад у своју кућу не хтеде“? — Па ја видех, Крмзи-ђуло, кревет у оне жене, па ме срамота да га у мене не затекне. Једно нред вече донесе му се црвен јорган, прошивен на баклаве: Евдокија, Катка и Севетка смејале се, Мага и Агнија плакале. А он, весео, али се у исто време и стиди, срамота га од кћери, нарочито од две најстарије. Како му је Сика отишла, никако није сам: час му ноћи Севетка, час Јевдокија, час једна унука, час друга... У очи његова венчања, код њега су ноћиле Мага и Агннја. Освану јутро, јесење истина, али врло пријатно: псток је био као од злата. У Михалаћевој кући устало се врло рано, јер венчање ће на јутрењу... Прилупа неко на капију, али силно, да се та лупа разлеже. Мага отрча, отвори... Крмзи-ђула... Рече нешто Маги смејући се, па је удари по плећима; похиташе обе у кућу. — Туго! туго! туго! стопут туго! — што се осрамоти, впкну стара похитавши кроз предсобље. А Михалаћеве кћери повикаше у један глас: — Што има, блага стринке? Како си се осрамотила? — Како?! Како?! Тако девојчики, како нико мој досад, а ни од сад, сви помрли: мајка ми, татко ми, старац ми, деца мп... Ја па деца: децу, сполај Богу, нисам нн имала... Туго! Како ћу пред афендаћа да искочим, и како ћу га у очи погледам... Ете, ћерке, Маго и Агнија, ону.... ете ону од Жожине