Дело

ЧУДНОВАТ ЧОВЕК 17 — Ко је? — упита изнутра низак, не баш благ и љубазан женски глас. — Казах своје име, и одмах чух звук откључавања тешких засовнпца. Мало по том нађох се очи у очн с високом, крупном женом, која ми беше отворила врата. Домислих се да је то та, онако на злу гласу, сестра Чињскога, али нисам имао кад да је пажљивије загледам, јер се иза стола, покривена хартијама, брзо подиже домаћин и својим обичним, неједнаким кораком приђе к мени. Обучен је био као и обнчно у свој сиви, изношени капут и пепељави прости прслук са ружним карама малинове боје. — Можда сам рђаво преписао ону молбу, коју сам вам данас донео? — запита, гледајући ме збуњено. Рекох му да сам с његовим радом, као и увек, задовољан н да сам дошао просто да га походим, при чему сам му донео и нов посао. Он се обазре несигурним погледом по соби и примаче ми столицу. — Пзволте сести... — рече. Мој га је долазак збунио, очевидно. Није био навикао на дочекивање гостију; али је опет осећао, или се још из младости сећао, да госта треба разговарати. — Ви се по овако рђавом времену... шетате... поче. Хотећп га ослободити од бриге о разговору, стадох ја говорити о којечему, о канцеларијским пословима, о познатим ми чиновницима итд. Као доказ о пажњи скојомме је слушао, а тако исто и жељи да продужи разговор са мном, климао је он с времена на време главом или говорио'да! да! или знам! знам! илп пак зачуђено: одиста?! Нисам могао не опазитп да су се на његовој спољашностн извршиле тога дана особите промене: на мршавим, жутпњавим образима имао је колута тамна руменила, очи су му изгледале дубље и жалосније а угловн уста нижн но икад. Без мало мртва тншина, која је била одлика његовога лица, помутила се и први пут, од како сам га познавао, видео сам у његовом погледу и у контурама бора које су му браздале чело, израз јакога бола, и дубоко скривене али велпке жалости. Још при уласку сам приметио да је, за столОхМ претрпанпм хартијама седео беспотен, с челом наслоњеним на шаку, коју су покривали дуги менови разбарушене косе. Нисам могао сумњати да су сви Дело, књ. 40. 2