Дело

16 Д Е Л 0 самотни дани његовп! Како бесконачно дуге ноћи проведене у раду, чије плодове не дели он ни с ким, осим ваљда са оним ковчегом, предметом заједања и зависти његових колега! При помисли на ковчег и на благо које га је пунило, осмехнух се и нехотице. Чудна је то ствар, помислио сам, каквим путевпма нду људска осећања! Заведен у праведним жељама свога срца, поништен тежином на себе примљене дужности која му је живот ломила, тај се човек заљубио у новац! Али га не употребљује на то да полепша и нобољша свој живот! Какво му дакле уживање може он дати? Поздравља ли га на прагу осмехом и миловањем, кад се оптерећен својпм портфељем, погурен од дугога напорнога рада враћа он кући? Негује ли га кад је болестан? Седи ли крај њега за столом? Разговара ли са њим дугих зимских ноћи, без сна провођених? Да ли му, кад жали и уставља сузу која му навире у око, сузу жалости за изгубљеном срећом, шапуће на ухо речи утехе и наде? Та су питања била иронична, али нисам ни помпшљао како ће она некад добитп потврдан одговор, како су често ствари, које сматрамо за чудновате и неистините, нриродне и истпните. Једнога дана, који ми је за увек остао у паметп, нмао сам се уверити о томе, какву је улогу у животу писареву играо онако стално зарађиван п ревносно гомилан новац... Међутим упутивши се у шетњу по ручку, у најсиромашнији и најбедније озидан кварт, примицао сам се, у средини његовој, стану свога преписивача. Тамо су ме вукли нешто радозналост, нешто симпатично и као милосрдно сажаљење, а нешто посао. Напуштајући тога дана журно и, како се чинило, полунесвесно мој дом, Чињски није био узео акта која су морала бити одмах преписана. Одлучих да хму их однесем, и уједно да бацим поглед на његов домаћи живот и на његову најближу околину. Била је то бедна, врло бедна дрвена кућица, чији су жалосни мали прозорчићи гледали сједне стране на тесно, прљаво, старим кућама ограђено двориште, с друге на уску, смрдљиву уличицу. Лети није тамо имало ни једне зелене травке, ни најмање цветне гранчице; зими се снег претварао у блато, а блато се разливало у широке каљуге. Врата од малога, мрачнога предсобља нађох отворена. У малом стану десно орио се жагор женских и дечјих гласова, у оном на лезо била је тишина. Ја се обртох лево и закуцах у врата.