Дело

ЊИНА ЉУБАВ ПРИНОВЕТКА НИКОЛА Т. ЈАНКОВИЋ Увек ларма, вика, неко трескање, заповедање, а сзе то помешано свеселим дечијим кикотом, који задржава пролазнике на улици. Још пре зоре сви су на ногама. На свима лицима опажа се неко тражење, нека ужурбаност. Он, муж, облачи се и већ виче и псује, па се по неки пут толико зацрвени и избечи очи, да изгледа као да ће сад све у кући поломити. Он тако на једну страну, а жена на другу. Само по кад што она се осврне немарно, погледа га преко рамена, некако попреко и и каже му: ,,Н1та се дереш?“ — А он се онда још више наљути, па онако љутит млатара по собп, псујући децу што су му хаљине разбацали, те не може одмах да их нађе. А деца се сва разбудила и заграјала; једно докопало њу, једно њега, настало неко хрвање, неко чудно миловање, које се почињаше с виком, а завршаваше пољупцима. Па онда када буде готов, он изађе у авлију, седа за сто и виче да му се донесе кафа. — Цркни, ако нећеш да чекаш! — впче му она из кујне. — Цркни ти, вештице палилуска — одговара он, аједнако се осврће и гледа шта раде деца. — Ко да цркне?! — цркни ти, куго матора! Душу ми нопи том виком! Неће ђаво једном да те однесе, те и моја душа да се смири! Куд су ми очи биле — испале ми. А он се онда сав зацени од смеха: трешти авлија, деца се окуппла око њега, једно му пало у крило, једно му узјашило