Дело

ЊИНА ЉУБАВ 53 на једно, а друго на друго колено, једно га загрлило око врата. па вуче да преврне, а он се отима од свију, па једнако се смејући отура час једно, час друго, али се они као муве прилепљују уза њ. Он би хтео да се наљути, али не може, већ их свако помилује, а деца се још више раздрагају, ударе у гласни кикот, па се откаче од њега и једно докопа амрел, друго штап, треће бич, па викне „ђи!“ — а друга два се развичу: — „уа!“ — да се сва авлија пролама. — Црк’о! да цркнеш! несрећо матора! Што си ми децу узбунио? Не умеш, као остали свет, да устанеш, нико да те не чује и не види. Ради сад што, ако можеш! А на подне ћеш доћи за ручак. Кувај га сам — црева ти се скувала! Дртино матора! Што си старији све си луђи! А глас јој постаје све некако мекши и слађи. Виче, али •осећа да ће још до мало прснути у смех. Гледа њега, он ћути и срче кафу, па кад је она свршила, он само суво рекне: — Севај! — И ја луда да те слушам. Баш сам луда! Гледам Перку Мпке шлосера. Каква је оно жена. Та цео дан на прозору. Па ту официри, професори... и ко ти није ту. Из кафане се костира. II ја ћу тако!.. Слушкиња прође поред њих. Млада, једра маџарица. Он намигну на њу. — Испале ти да Бог да! — развика се она. — Скоте неваљали! — Па као да се предомисли и поче с пркосом: — Сви се чуде како сам још млада и држећа, а имам троје деце. Сви. Ето јуче, код Лаковића, сви ме зову: госпођице... Слушкиња опет прође. Он опет намигну и насмеја се, прво на њу, па на жену. Она се још више раздражи и настави са већом жестином: — За куварице си ти! Дроњо један! А ја бар све са господом! Све! Шта ми можеш?! Пи ту кафу па иди, не могу да те гледам више, а и иначе, он ће сад проћи, он, знаш он!.. па га гледа, хтела би да га раздражи, изазове, а он опет мирно. — Де де, да ти видим зубе! Не вредиш ти цела, колико те вилице! Да сам те наре дао за Ержику, Бог да ме види! па се презриво окреће, гледа је и чека неће ли што она почети, а он већ чека чим било да је такне, изазове; а она сва дрхти, осећа да би хтела почети, ово његово хладно изазивање она не појима као истинско зачикивање, већ као једну обичну шалу,