Дело

56 Д Е Л 0 као човек, или ћу те оставити! — па му онда натакне манжентне, а некако га гледа умпљато, изазивачки, тако, да ни он сам не зна шта да говори. — Јеси ли донео оно што сам ти искала? — пита га она строго. — Шта? присећа се он. — Паре! — Срце ти се парало! — ’Оће ли Мица ове хаљинице да носа док је жива?.. 'Оће ли Перса... — ГЈии... пи!.. одужи он, па се отрже од ње и отрча у дућан. Она нададе једну вику. Просто се запенушила од беса. Куне, псује, не зна ни сама шта јој на ум долази, али виче! виче! По нека комшијска глава тек провири преко тарабе, па погледа, али кад спази њу, умакне, а и она се тек тада опомиње свега, па као луда утрчи у собу и после грди саму себе, што је тако немарна, непажљива, и да би заборавила на то, опет трчи и ради. Он долази на подне. Чује се његово кашљуцање још са дна дугачке авлије. Она истрчава, иде му на сусрет, а све му гледа у очи, да види је ли љут. Увек они тако. Ма како да је љутит из куће изашао, она ће му изаћи у сусрет кад он долази. Чак и онда, кад он долази љут, намргођен, кад све нешто шапуће и осврће се, као да је нешто изгубио, маше рукама и ставља прст на чело, као да нешто премишља, па онда застаје, колеба се, да ли да се врати и одмах да сврши то чега се сетио, па се не одлучује, већ продужава кући, и онда му она излази на сусрет, а ништа га не пита, већ само гледа, поимајући бол и бригу његову. Он јој је одмах по венчању рекао да га ништа не пита кад долази кући; неколико је пута погрешила, те га је упитала, оч се увек љутио, а једном је у мало није истукао; али му је зато она забранила свако мешање у кући и као с неким правом јетко му је одговарала на све његове примедбе. Сад јој се чини нешто слаб. Одавно то она примећује, али сад јој нарочито пада у очи. У бризи је због његовог кашља, па га бојажљиво загледа у лице, очи и пита: — Да ниси слаб? — Јесам — одговори он тихо, Рећи ћеш Ержики да ме надгледа док си ти у послу! — Мука те појела! — Ја луда, па се бринем! У место да се молим Богу што пре да цркнеш, те и мени да сване! — од-