Дело

д к Л 0 116 је ватрено погледајућн Анету, а војвоткпња је бнла скоро нсто толнко задовољна због заљубљеностп свога братића колнко п због владипе невоље. Ваздух у салонује био загрејан првом скоицеитрнсаном топлотом подложенпх пећн, топлотом штофова, сагова, зндова, у њему се осећало позно, нспарење мпрпса увенула цвећа. Било је, у тој затвореној собп у којој је и кафа ширила своју арому, иечега нрисног, породичиога н задоволшога, када са иа њој отворнше врата иред Оливпјем Бертеном. Оп се заустави па прагу толнко нзненађеи да се колебао да лн да уђе, нзненађен као иревареии муж којп впди злочин споје жеие. Нејасаи гиев н узбуђење тако га обузеше да осетп да му је срце разрпвеио љубављу. Све што се крило од њега н што је оп сам од себе крио би му јасио кад спази како се маркнз настанно као у својој кућн, као вереник. Он разумеде, обузет очајањем, све што није хтео да зеа н све што му нису смели да реку. Он се не заиита зашто су му затајили све те брачне припреме? Оп их одгонену; и његове се очн, које мрко погледаше, сукобише с очима графичиннм која поцрвене. Разумелн се. Када он седе, сви ућуташе, јер је његов ненаднп долазак наралисао полет духова, најзад војвоткиња заподепу говор; а он је кратко одговарао, глас му је дошао стран, изненадно промењен. Он је гледао те људе око себе који наставпше да ћаскају, иа је говорно у себи: „Пзигралп су ме. Платиће ми за то“. Нарочито му је било криво на графицу п Анету, чије је безазлено претварање од једном разумео. Граф, који погледа на задњп часовник, узвпкпу: — 0, хо! време је да се иде. Онда се окрете сликару: — Пдемо на отварање нарламентских седница. Жена ми остаје сама код куће. Хоћете ли и ви са нама; учинили бисте ми велико задовољство? Оливије суво одговори: — Нећу, хвала. Ваша ме скупштина не мами. Анета му се тада приближи, па ће својим веселим гласом: — 0! хајдете, драги учитељу! Уверена сам да ћете нас боље забављати но посланици. — Богме, нећу. Забављаћете се ви добро и без мене.