Дело

ЈАКА КАО СМГТ 117 Нагађајући да је незадовољан и туробан, опа навалп на љ, да би се показала љубазном. — Свеједио, хајдете, господине сликаре. Уверавам вас да ја, ја пе могу без вас. Њему се омакоше неколике речн тако брзо да их није могао зауставити нити изменитн нагласка. — Којешта! Биће вам без мене као што је и другима. Она, мало изненађена начином на којијето рекао, кличе: — Гле сад! Ево где он престаде да ми говорнти. На његовим уснама се појави грчевит осмех којп показује сав душевни бол, и он рече поклонивши се лако: — Треба већ да се на то навикнем, једно исто је, сад или сутра. — А зашто? — Јер ћете се вп удати и ваш муж, који му драго био он, имао би права да то тикање с моје стране нађе за неумесно. Графица се ножури и рече: — Биће још времена да се то мисли. Али ја се надам да се Анета неће удати за човека толико брза на љутњу, који ће правитн пнтање због те слободе старога прнјатеља. Граф је викао: — Хајдемо, хајдемо, нанред! Задоцнићемо се! II они што су требали да пођу с њиме, пошто усташе, одоше с њиме, пошто се руковаше и војвоткиња, графица и њена кћи ижљубише, као што су чинили при свакоме сусрету и растављању. Они осталп сами, Она и Он, стајали су иза завеса затворених врата. — Седите, пријатељу, рече она благо. А он ће, скоро напраспто: — Нећу, хвала, идем п ја. Она, преклињући га, прошапута: — Ох! зашто? — Јер сам дошао у незгодан час, као што ми се чини. Молим вас да ми опростите што сам дошао, а нисам вас известио. — Оливије, шта вам је? — Ништа, само жалим што сам прекннуо тако лепо удешено уживање. е/ Она га ухвати за руку.