Дело

1 18 Д Е Л О Шта хоћете тиме да кажете? Дошли сте онога трепутка када је требало да оду па отварање седннца. А ја, јасам остала. Вн сте, напротив, дпвпо учинили што сте дошлн дапас када сам сама. Он се иодсмену. — Дивно, да, днвно сам учинио. Она га ухватп за оба доручја, загледа му се дубоко у очи, н једва чујно прошапута. — Призпајте ми да је волите. Он ослободи руке, пе могући више да савлађује своје нестрнљење. — Та вам је мпсао врло луда! Она га опет ухвати за руке, ирбти јој се грчевито уцише око његових зарукавља, и нреклињала га је: — Оливије! нризнајте, признајте: више волим да сазнам у то сам уверена, али више волим да сазнам. Внше волнм!... Ох! ви не знате какав ми је живот постао! Он слеже раменима. — Шта ја ту могу? Је ли то моја кривица што сте ви изгубпли памет? Она га је држала, вукла га је у други салон, онај у дну, где их ннко не би могао чути. Вукла га је за скут његова жакета, задихана, припијена уза њ. Када га доведе до малога округлога дивана, натера га да се на њ спусти, а затим и она седе поред њега. — Оливије, пријатељу, једини мој пријатељу, молим вас, рецпте ми да је волите. Ја то знам, то осећам по свему што чините, у то не могу да сумњам, умирем због тога, али, хоћу да то чујем из ваших уста. Како се он још отимао, она се сруши на колена код његовнх ногу. Глас ју је гушпо. — Ох! пријатељу, пријатељу, једпни пријатељу, је ли истина да је волите? Он узвикну, покушавајући да је поднгне: — Ама не, не! Купем вам се, не! Она пружи руке његовим устима мету их на њих да пх затвори, муцајући: — 0! не лажите. Ала патим! Онда јој глава паде на његова колена, и она зајеца.