Дело

ЈАКА КАО СМРТ 119 Оп је видео само њен иотиљак, велику гомилу плаве косе, прогрушане, н он би прожет великим милосрђем, велнким болом. Ухвативши обема рукама ову бујну косу, он је подиже, окрену себи оба замагљена ока из којих су лиле сузе. И онда прнпи усне, једно за другим, на те очи иуне воде, понављајући. — Ани! Ани! драга, драга Ани! А она, покуша да се осмене, н рече испрекиданим гласом детета које грца од нлача: — Ох! пријатељу, реците мн само да ли ме још мало волите ? Он опет поче да је љуби. — 0 да, љубим вас, драга Ани! Онаустаде, седе поред њега, оиет узе његове руке у своје, погледа га, иа ће нежно: — Ево одавно се већ волимо. Не би требало да се тако заврши. Он је запита, грлећи је: — А зашто би се то свршило? — Јер сам ја остарела, а Анета сувише личи на мене кака сам била у младости, када сте ме познали! Сад онет он поклопи својом руком ова уста, и рече: — Не више! Молим вас, не говорите о томе. Кунем вам се да се варате. Она понови: — Само кад би сте још само мало волили! Он потврди: — Да, волим вас! Затим задуго не проговорише ни речи, држали су се за руке, врло узбуђени и врло сетни. Она прва нрекиде ту тишину и прошапута: — 0! часови које ћу још проживети неће битн весели. — Ја ћу се трудити да вам их учиним пријатним. Сенка с облачнога неба, која са два часа претходи сумраку, ширила се по салону, обавијала их је постепено магловитом сивом бојом јесењих вечери. Часовник на зиду откуца. — Ми смо већ одавна овде, рече опа. Треба да одете, јер се може ко вратити, а ми смо узрујани! Он устаде, притиште је на груди, љубећи као н негда њена