Дело

120 Д К Л 0 полуотворепа уста, аатим иређоше оба салона, држећи се за руке, као да су муж и жена. — ЈЈбогом, прнјатељу. — Збогом, иријатељпце. II врата се затворпше за њим Оп сиђе низа степеннце, окрете ка Мадленн, ишао је иесвесио, заиесеп као после каквога удара, иоге су га једва држале, срце му је бпло врело као каква запаљена крна која се тресе у његовим грудпма. Чн гава два сата, или трп, може бити и четнри, самоје ишао, иесвесно, тако уииштен фнзнчки даје једва нмао снаге да корача. Онда се вратн кући и утону у мисли. Еле, оп је волео то девојче! Тек је сад схватпо све оно што је осећао поред ње од оне шетћ.е но парку Мансо, када га њена уста нодсетпше иа глас који је с муком познао, глас којн је негда пробудио срце његово, затим све оно сноро, неодољнво, зачињање још не угашене љубави, која се још није оладила, н коју он ннје могао да призна себи. Шта да ради? Шта може и да радп? Када се она буде удала, избегаваће да је често впђа, ништа друго. А док то не буде, он ће п даље одлазнтп њпма, да не би ко што носумњао, и своју ће тајну сакрптп од свега света. Вечерао је код куће, што му се нпкад нпје десило. Затнм рече да подложе велпку пећ у радионици, јер је било у нзгледу да ће ноћ бптп ледена. Чак је зановедио да запале и лустер, као да се плашно мрачних кутова, па се затвори. Да чуднога, дубокога, фпзичкога, страота тужног осећања што га је гушнло! Осећао гајеу грлу, грудима, у свпма омлитавелим мишићима, као н у својој суморној душп. Зидови куће су га притискивали; цео је његов живот био у њој, његов живот као уметнпка н човека. Свака насликана студија, обешена о зид, подсећала гаје на какав успех, свака му је ствар говорила по штогод. Али уснеси и успомене су прошлост! А живот? Ала му се он учини кратак, празан и опет пун. Стварао је слике, слике н опет слике и волео једну жену. Сећао се вечери заноса, после каквога састанка, у истој овој радионицп. По целе ноћи је шетао њоме, цело му је тело било у грозници. Радост због срећне љубавп, успеха у свету, оно јединствено пијанство услед славе учинише му драгим незаборављене часове унутарњега ликовања. Волео је једну жену, и та га је жена волела. Љеном по-