Дело

ЈАКА КАО ОМРТ 121 моћу је крштен опим крштењем које открпна човеку тајанствени свет осећаља н љубави. Опа је отворила готово силом срце његово, и он га сад није могао више да затвори. Кроз тај иролом, и мимо његову вољу, улази друга љубав! друга или, боље иста, само загрејана новим лицем, иста нојачана само свом силином коју узима, старећи, потреба за вољењем. Ето, заволео је то девојче! Протпв тога се не може више борити, опирати, одрицати, волео је с очајањем човека који зна да она прама њему неће имати чак нп мрве сажаљења, да никада неће сазнатн за његов страшан бол и да ће се за другога удати. На ту помисао, која му се једнако враћала, коју није могао да одагна, спопадала га је животињска жеља да заурла, као раздвојени пси, јер се осећао немоћним, пониженим, везан као пас у жежељу. Све то нервознији, у колико је више мислио, једнако је корачао крупним корацима преко нростране собе осветљене као за какву свечаност. Не могући више да ноднесе боле ове нодљућене ране, хтеде да нокуша да се утиша успоменом на стару љубав, да је утопи у причини своје прве и велике страсти. Он оде да донесе, из ормана у коме је чувао, копију графичина портрета који је негда за њега израдио, онда га метне на ногаре, и седе преда њ' да га посматра. Покушавао је да је поново види, да је оживн, да је створи онакву какву је негда волео. Али се на слици увек иојављнла Анета. Матп је пшчезла, нестало је, а оставила је своје место овоме лицу коЈе је на њу онако чудно личило. Ево опет мале и њене нешто сјајнпје косе, њепог више обешењачкога осмеха, њена подсмешљивија лица, и он је осећао да припада н душом и телом овоме младоме бпћу, као што никада није био оној другој, као што нроваљена лађа припада таласима. Он онда устаде, н, да не би више видео ово нровиђење, окрете слику; па затим, осећајући се обрхван тугом, он оде да узме из своје собе, и донесе у радионицу, фпјоку свога писаћег стола у којој су спавала сва писма његове драгане. Она су у њој лежала као каква постеља, једна на другима, градећи дебео слој танке хартије. Он зарони руке у њих, у сву ту прозу што је о њима говорила, у то купатило њихове дуге везе. Посматрао је овај узан ковчег од дасака, у коме је лежала гомила набацаннх завоја, на којима је његово име, само његово име било исписано. Мислио је да љубав, нежна иривлачност што два бића осећају једно према другом, да је историја два срца била испричана у њима, у овом пожутеломе таласу артије,