Дело

Г2‘2 Д Е Л 0 којн је бно покривен црвеним печатнма, и он је уднсао, нагињући се, стари дах, сетап мирис аатворенпх пнсама. Хтео је да их наново чита, те узе, са дна фијоке, прегршт најстаријнх. Што их је впше отварао, све су впше усномене пз њих нред очн му нзлазиле, тачно се сеИао, душу су му узбуђивале. Познао је мпога која је собом посно чнтаве педеље, п налазпо је, у целоме снтноме рукопнсу којп му је слатке речи говорио, пегдашља осећања, која је сада заборавио. Од једпом, осетн под прстпма фпну везену мараму. Штајето? Домпшљао се мало, иа се сетп! Једнога дана, код њега, она је нлакала, јер је бнла мало љубоморна, он јој је украо, да'је чува, њену мараму патопљепу сузама! Ах! да жалосних сиоменп! да жалосннх сиомени! Јадна жена! иревео с францускога Владислав Росић (Наставиће се)