Дело

КОМИТСКЕ ИРИЧЕ 167 годили све што је у љему. Све вам у први мах изгледа разговетно н јасно и зато вас одбнја, на чак изазива неку огорченост која улива неповерење, те вас одбија и од његове куће и од њега. А његова је кућа била као све остале. Мала, ирљава с поља п пзнутра. Увек у чађу и диму. Као да се све нарочпто припрема, да никога не дочека, не нрими. У његовом селу, свака кућа има неку тајну, а његова изгледаше као да највише има. Свакп сељак изгледа као да нешто зна, а Тануш, као да све зна! Из његове куће одисаше та тајна кроз чађави димњак, који је пуштао густе слојеве дима кроз собу, те смо морали бегати из ње, да се не угушимо. Као да тајна захтеваше наше животе. Она чудновато провејаваше из погледа његове жене, за које се није могло знати, да ли су пакоснн и злобни или нреплашени. Али у Танушу је налазила најјачег израза, она је провиривала из погледа, који су увек били зачуђени, неопредељени; из сваке црте лица и свака је црта увек но нешто друго говорила, као да је свака за себе имала своју историју патње, невоље и страха. Па изгледа као да нас нешто вуче да уђемо у т.у његову тајну, па нас опет нешто одбија и ми не желимо, да је дознамо. А он то види, па болећиво почиње: — Оти (зашто) така?!... Господ је дал’!... Оаповедајте само!... и онда облеће, трчи око нас, само да нас нагна да уђемо у његову кућу. А и стнд га је да пе уђемо, јер ће други сељани рећи, како он није достојан да га комите посете. Па осим тога и он осећа нешто према комитама. Као неку љубав а и неки страх од њих; шта ли, ни он сам не зна. Само је његов поглед увек казивао неку неизвесност, у којој се није могло прочитати, да ли потиче из страха или пз љубави. П увек се Тануш смеје. II то тако чудно, срећно. Као да оће тим осмехом да изрази и своју љубав према нами и свој свој страх од нас. II он је имао. своју тајну као и све на њему и у њему и зато сам жудио да сазнам те тајне. — Шта си ти бре, Тануше?... Циганпн ли си? Што ли? пнта га један од нас. — Србин сум, господипе!... хе!... хе!... хе!... и онда се смеје, а понизно сагиба главу пред нами н крадимице нас гледа. — Волиш ли ти, што ми одимо?... ппта га овај даље. Аирлија, за много годипа да одате! .. Господ нека ве чува!... Кога не беше компте, сити не отепаше. Сега смо мало