Дело

11>н Л К Л 0 ожнвели!... Анрлија!... Господ од лоше да ве чува!... п онда трчи од једиог до другог, па нуди ракнјом; а ракија чиста, лепа; није шпиртуља као код осталнх, иа се чудпмо, од куд му п пнтамо га. Дал' је Господ!... Све је дал* Господ!... Што сакате, ће бидне!... н онда трчп око огњишта, наређује око јела, а све гледа нопреко у жепу н уздпше. II нзгледа, као да се тајне отварају, да све нешто ново н ново долази. А днм се све впше п впше шнри. Иснунио сваки кутић. Већ смо обневидели, трљамо очи од свраба, на прелази у бол, и почнњемо да се љутимо. Тануш то види, па страхујућн да не одемо, облеће око нас. II мп, већ загушени п обневнделп од дпма, трпнмо, а не знамо зашто; гледамо у њега а не знамо шта то нма да се видп. Само што му из погледа блесне но пеки пут свежнна п пуноћа, све је остало у њему п на њему голо, издрто. Лице, од снлних бора, које су пуне блата, изгледа као нскрпљено; прса му увек гола, нрљава; а хаљпнама се не распознаваше боја. Опанци му досежаху до половине пета, п увек му се ова внди гола, црна и рапава. II све је то тако па њему одвратно, а он, поимајући ту одвратност, мучи се да нам покаже то леио у себп, што нас може још задржати код њега. Дим све гушћн п тежи, ми устајемо п полазимо, а он се пспречн нред врата, стане на молн, обећава да ће прозоре отворитн, на виче на жену; иа кад впдп да све то нншта не помаже, прпслони се на врата п свакоме од нас, посебпце шапне: — Неје жнва прва жена, да дочека, угости!... Све друкше беше кога је она живела!... Асега!... Срамујем се од гости!... Ни ја кући не идам!... па не уме више да се правда, јер мисли да је ово довољно што је рекао, полази заједно с нама, и онда чучне крај нас, где ми седнемо, ћути н гледа нас, а снреман је да послугаа све што му се каже. Та тајна која из њега провирпваше, беше чудновата, готово необјашњива. Пзгледало је као да у истп мах и све мрзн и све воли и као да се увек нечега стпди. Нарочито своје куће, кад смо ми тамо. Чињаше му се као да у њој ничега нема, или нема нечега што је пре бпло, кад је могао рећи свега има. А то га је тнштило, вређало, осећао се као понижен. II што смо ми внше избегавалн његову кућу и њега, клонећн се тога ружног, он је све впше трчао за нама и готово па сплу наметао то своје лепо, да га видимо и појмпмо.