Дело

КОМИТСКЕ ПРИЧК 169 Као од шале, упита га пеко једном: — Тануше бре, имаш лп париње? — Дал’је Господ!... Колико сакаш?!... говорн он срамежљиво, па вадн из паса завежљај и бројп новац. Не иита кад ће му се вратитн, већ исто тако стидљиво оставља завежљај у недра, повлачп се у крај, тамо се згрчи, ћути и гледа у нас, а увек насмејан, увек весео. II увек се нешто ново и лепо из њега појавњује. Зачуђено гледамо нз чега то пзлази што нас привлачи к њему. Нека чудна пскрена мекота, која се не може одмах опазити, привлачи, задржава: те изгледа као да кроз његове дроњке, и кроз блато које му се на лицу нахватало избија нешто, нешто чудновато лепо! а како би тек бнло лепо да ннје омотано овпм рптама, овим блатом! А он као да појпма како мн опажамо то лепо из њега, све га впше натурује, намеће; као да жели да све вндимо, јер ннсмо све видели. Као увек, арамије у пролеће нападаху наше. Са осталима позвасмо и њега. — Ће идам!... внкну он, на отрча сав сретан. II првп дође, обгрљен дугим низом метака у новом реденику око себе, у руци чврсто стегао мартинку, стао крај четника и чека. После дугог марша, седосмо радп одмора. Тануш се осврте око себе. па онда пође. — Куда Тануше? — уппта га један. — Ће идам на стражу!... одговорн н не гледајући ни у ког *више, оде. Али су свп напорп билп у залуд. Више свега тога што се као лепо појављиваше нз њега, стајаше нешто црно, густо, одвратно; оно се дотицаше њега п пас кад смо хтели да му се приближимо, дотицаше и одвајаше нас. Па га је зато стнд н од осталих сељана. Код свију комите одлазе, седе, разговарају; а код њега не, само мало, а некп пут неће никако. Па му се чпни, као да се и сељаци ругају чпм га погледају, те не волн да се сусреће с њима. А кад види да се они разговарају, избегава да им прнђе, чини му се да њега оговарају па га стид. Н све је тако код њега. Село му је тешко н досадно, за то што неће да у њему ништа друго види до опо ружно које се у свачему на њему указује; кућа му је тешка и досадна, јер ту он не може шппта друго да впдп, до ружно, гадно. Зато се радује кад ми дођемо, јер му се чпнн, да ми не гледамо у