Дело

ЈАКА КАО СМРГ ГИ ДЕ МСПАСАН (НАСТАВАК) Са дна ове скриље, са дна његове прошлости сва ова сећања дизала су се као пара: алн то је била само неопипљива нара ншчезле стварности. II мимо то, њемујетешко било и.оплакивао је ова писма, као што се оплакују мртви јер их више нема. Али због ове старе, наново изазване љубавн заче се у њему нова и млада страст, сок неодољиве љубави која га је опомињала у сећању зрачнога Анетина лица. Оп је волео матер у страсном заносу својевољнога ропства, поче да воли ову малу девојку као роб, као као стари онемоћали роб на чије ноге окивају гвожђа која он пеће моћи да саломи. То је он осећао у дну свога бића и тиме је био пренеражен. Покушао је да схвати како га је н зашто тако занела? Он је тако мало познавао! Она једва да је и била жена, њено срце п душа још су спавали сном младости. А он, он је сад био близу гроба! Како га је то дете занело са неколико осмеха и праменова косе! 0! осмеси, косе тог малог плавог девојчета улевали су му жељу да падне на колепа и да бије челом земљу! Зна ли се, да ли се икада зна зашто какво женско лице утиче на нас одједном као отров? Као да смо га пили очима, а она као да је постала наша мисао и наше тело! Она нас опије, због њега полудимо, живимо од те слике коју смо у себе упили и радо бпсмо због ње умрли!