Дело

Д Е Л 0 251) сити, Уверавам вас да Ке то бити неонходио. Опда је бол.е сад, ио после. Она слеже рамеиима, иезадовољно, а графпца је ћутала, унрла ноглед у даљину, алп је слушала пажљиво. Апета упита: — Шта ми доносите? Ои јој рече за нредставу н које ће иозватн. Она је била раздрагана, те, обиснувшп му о врат весела лица пољуби га у оба образа. Он осетп где му мрче свест п разумеде под двогубпм лаким додпром овнх малпх уста свежега даха, да се пеће никад излечнти. Графпца, грчевпто рече својој кћери: — Тн знаш да те отац чека. — Да, мама, идем. Она утече, шаљући врховпма прста пољупце. Кад она нзађе Оливнје упнта: — Хоће ли путоватн? — Да, трп месеца. Он прошапута и нехотично: — У толико бољ>е! — Мп ћемо прожнвети својпм старим животом. Он промуца: — Надам се. — А дотле, не заборавите ме. — Нећу, пријатељице. оанос, што га је имао синоћ када је виде уплакану, идеја коју је изнео да позове маркиза на ту представу у Опери дадоше грофнцп мало наде. Али то би кратко. Није протекла ии недеља дана а она је опет пратила на лицу овог човека, с мучном и љубоморном пажњом. све ступњеве његове муке. Она је сзе знала, јер је трпела и сама све болове које је примећавала код њега, и стално присуство Анетино подсећало је, ненрестано, на пемоћ њених напора. Све се сурвало па њу у исто време, годнне н жалост. Њено живо кокество, зналачко, духовито које је, целога њенога живота, односило победу код њега, било је унигатепо црпом одећом, због које је јаче падало у очи њено бледило и промена њених црта, исто као гато је младост њенога детета чинпла сјајним. Давно је прогало оно доба, које .је ипак такб