Дело

ЛАКА КАО ОМРТ 257 скоро било, од повратка Анетина у Париз, када је онд с поносом тражнла једнаке хаљипе које тада беху веома драге. А сада, обузимала је помамна жеља да здере са свога тела ово ружно одело које је чинило ружном н мучнло је. Кад би осетнла да јој стоје на служби свп извори елеганцпје, кад би могла да изабере п употреби ткаппне нежнпх трагова које ће се слагати са бојом лица њена, које би дале њеној лепоти на заходу једну вештачку силу, које исто тако може да занесе као н безживотна љупкост њене кћери, она би умела, нема сумње, да остане још бајнија. Она је добро позиавала опојан утицај вечерњпх тоалета и мекнх сензуалннх .југарњих тоалета, домаћих хаљнпа узбуђујућпх, које се носе за време доручка са прпсним пријатељима п које остављају на жени, до по дапа пеку свежнну устајања, материјално и топло осећање истом остављепе ностеље и намнрнсапе собе. Алн шта може да окуша под гробном одећом, под овим оделом осуђеничким које ће поситн целу годину! Годину дана! Годпну дана ће остати она заточена у овој црнинн, неактивна и побеђена! Годину дана, осећаће како стари из дана у дан, с часа на час, с минута на минут, у овој навлаци од крепа! Шта ће бити од ње за годину дана, ако њено јадно, болесно тело настави да се нагрђује иод страхом у коме њена душа живи? Ове је мисли нису папуштале, квариле су јој све што јој је мпло бпло, мењале јој у бол све што би могло бптп радост, нису јој остављале ниједног недодпрпутог уживања, задовољства, нпједне радости. Једнако је прожимала очајна потреба да стресе овај терет беде који је притискивао, јер бп, без те неутољнве море, она још била срећна, жпвахна и добро изгледала! Осећала је у себи живахну и свежу душу, срце вечито младо, ватру бнћа које тек почиње да живи, неутољив прохтев за задовољство, лакомијп но негда п неодољиву потребу даволи. II гле, где све те леие ствари, све ове пријатне ствари, дивне, поетпчне, које улепшавају и чине живљење милим, беже од ње, јер је она остарнла! Свршено је! II опет је она осећала у себи своје довијачке и своје страсне заносе када је била млада жена. У њој је остарело само њено тело, њепа јадна кожа, та тканина костију, која се мало помало ноабала, изела се као чоја превучена преко дрвета каквога намештаја. Мора овога опадања била се прнлепнла за њу, постала готово пеки Дело, књ. 41. 17