Дело

Л К Л 0 260 себи, слала је божанскоме мученнку болну молбу. Залуђена потребом ла буде саслушана п потпомогнута, безазлена у својој нево.ЋН као и свн вернн, тврдо је веровала да је он слуша, да нодп рачуна о њеној молбп п да га, може бити. дира њена мука. Она ннје тражила од њега да учинп оно што није никад нп за кога учнппо, да остане лена до смрти, свежа и љупка, она је тражила од њега само мало одмора н мира. Она мора да остарн, као што мора и да умре! Алп зашто тако брзо? Поноке жене остају лепе врло дуго! Зар не бп могао учпннтп да п оиа буде једпа од тих? Како Ои бпо добар, онај који је н сам онако страдао, кадбијој доделно само две плп три годпне ј'Ш1 остатак лепоте потребне да се допадне. Она н.ему нпје говорила све то, али је она то јецала ка Њему, у нејасној молби свога бића. А онда, пошто бп устала, села би да се облачи, н, са иапрегнутошћу нсто тако страсном као што је н молитва љепа бнла, руковала је пудерпма, пастама, бојама, зечпјим шапама и четкама, које су градиле вештачку лепоту, свакпдашњу и несталну. ЧЈ VI На булевару се два нмена чула из свпју уста: „Ема Хелсон“ и „Монтрозе“. Што се впше приближавало Оперп, све се впше то чуло. У осталом, и огромне објаве залепљене, на Морнсовим стубовима, добацивале су их очима иролазннка п био .је у вечерњем ваздуху осећај некога великога догађаја. Велики сноменик, што се зове „Народна Академпја Музике“, којн лежи нод црним небом, показивао је скупљеноме свету пред собо.м своју сјајну н беличасту фасаду н мермерне стубове своје галерије, које су невидљпве електрпчне ламие осветЉЗЈВ&Лб. На тргу, ренублпканска коњичка гарда одржавала је ред,. п безбројна кола престизала су из свих углова париских, а из њпх се видео, иза њихових снуштених ирозора, цвет друштва у сјајним тканинама и бледа лица. Купеи и ландои ишли су једни за другим, под аркаде и, заустављајућп се за који тренут, из њих су силазиле, под својим вечерњим огртачима постављеним крзнима, перјем или драго-