Дело

ИЗ ЗЕМЉЕ ПЛАЧА 19 ха-ха-ха, па како ће право на Биоград стојни. Ма не вели Швабо: ако Бог да,... као што му ни помоћи неће. Јер ни Срби не еједе залуду нн скрштеније' рука. У све бутум градове на свијету онн имају своје људе н поуздане концуле, који им свакога декика, да је кабил, јаве сваку ствар што се ђе знано и незнано деси — да знају и да се по томе владају. .— Тако им један концуо нз Беча а други из Будима удари тел: звррр... ето Швабо!... А они ти тај-час истури војску и топове на биоградске бедеме п све иоред Саве и Дупава, и уврстај пх — баш к’о фишеке у фишеклији: да мимо њих унутра не море ни змија умиљет’ ни пр'о њих ни тица прелећет' без њнхова изума. А нови им краљ — син ли је, унук ли је Црнога Ђорђије, онога, чојче, што је трешњевпјем тоиовима разорио турску царевину, — и главни им џенерали и јака и хрка запани насред града на највише мјесто — на Небојшу, пребпјелу Јакшићеву кулу. Ту намјести два највшиа топа, баљемеза Крња и Зеленка, што по товар ждеру тучанпка и по трн вреће праха и олова. Још једну, днјете! Жедан сам нешто. Шијацн ти, бога ми, потпушћај Тстријанце да дођу таман донле ђе се стаче Сава у Дунаво; па т’ им ондар истекар узму на нишан вапоре. II ништа но да опале па да их све дигну у лагум — да пас пасу прича за швапску погибију и грдило, како им је на Србији било. Бре, ханџнјо, добра т' ова ракија; чпсто подмлађује. Приспн-дер м’ о’ђе мало нз те боце! Тако

— Маџар-џенер'о се томе јаду ни надао није. А, кад нз вапора покуип на дурбпн Биоград и виђе какав су му колач спремили Шумадинци, бога мп се жестоко препапе. Немади куд-и-камо, но успори вапоре, па понајлак — тек да се броји да ђоја иде.‘ Нити, бива, смије нанријед, ни може пазад. Нити му више треба попово масло, ни хоџин лој, нп дрењо мој!... Охо-хо, баш да 'вако по ђегда не иодмажем грло, промук’о бих а сад и онпјемио!... — „Хеј, комшијо!...“ зазваће га Србпјанац са Небојше. — „Ево м’, ево; и добро јутро ти господине!...“ разврну лукави лацманин из вапора, а срце му од стра’ дошло к'о у мнша. — „А-да куд сп кренуо, куд?... запптаће га срдито Шпјак с бедема. — Ја, валај, ето... текем да се мало проходам...“