Дело

386 Д Е Л О Ои је онда аамолн у евојој бескрајној скрушености: — Али, ви ме нећете оставитн? — Па шта да раднм прнјатељу? Пе остављајте ме самог! — Долазнћу вама кад год будем могла. — Ке. Чувајте код себе колико је год могуће. — Ни ћете бпти у њеној блнзпнп. — II у вашој. — Ие треба је виђати пре но што се уда. — Ох! Анп! — Плн, бар, ретко. — Могу ли вечерас остатн овде? — Не, не у томе стању у коме сте. Треба вас расположпти, треба да идете у Серкл, позориште. ма куда, само не овде. — Учпните ми то, нреклињем вас. — Не, Оливије, то је немогуће. А, после, за вечером ће битн људи чије ће вас прпсуство љутитп. — Војвоткиња? II... он?... — Да. — Па ја сам провео снноћ вече с њима. — Пспрнчајте ми то! II због тога сте данас задовољни. — Обећавам вам да ћу бити миран. — Не, то је немогуће. — Онда, ја идем. — Зашто се тако журите? — Осећам потребу да идем. — То, то, идите много, идите док се не смркне, убијте се умором, а за тим лезите! Он устаде. — Збогом, Анн: — Збогом, драги пријатељу. Доћи ћу вашој кући сутра изјутра. Хоћете ли да учшлш велику несмотреност, као негда, да се претварам као да овде доручкујем у иодне, па да доручкујем са вама у један и четврт? — Да, хоћу. Ала сте добри! — То је с тога што вас волим. — II ја, и ја вас волим. — Ох! не говорите ми о томе. — Збогом, Ани.