Дело

388 Д Е Л 0 — Ох! Ои радн оно што и ми, стари. Он стари и ако добро пзгледа овога треиутка. У осталом ја мнслим да нежењенп подлежу одједном. Њихови су нлодови наглији но код других. Он се, зацело, много променно. Грофпца уздахну: — 0, да! Фарандал одједном престаде да шапуће с Анетом н рече: Има јадан непријатан члапак за њега у јучерашњем Фпгару. Свакп напад, свака крнтика, сваки неповолши наговештај о таленту њена пријатеља доводили су графицу изван себе. — 0! речеоиа, људн Бертенове вредности пе треба да воде рачуна о таквим грубостима. Гнјероа се зачуди: — Гле, неповољан чланак за Олпвија, па ја га нисам читао. На којој је страни? Маркиз га обавестн. — На првој, у заглављу, под натписом: „Модерно Сликарство.“ II посланик преста де се чуди. — За цело. Нисам га прочитао, јер се тицао сликарства. Насмејаше се, јер су сви знали да се, осим политике и агрикултуре, Г. де Гијероа нпје интересовао много за друге сгвари. Затим се разговор заметну о другим предметима, све док не одоше у салон да поиију кафу. Графица нпје слушала, једва је одговарала, уморена бригом шта ради Оливије. Где је он? Где је ручао! Где преживљује у овом тренутку са својим неизлечивим срцем? Сада је осећала дубоко жаљење што га је пустила да оде, што га није чувала поред себе; и она га је видела у мислима како лута улицама, скрушен, као скитнпца, осамљен где бежи од бриге. Док не одоше војвоткиња и њен нећак она није ништа говорила, мучена нејасним страхом и предосећањем, онда леже у постељу, и оста тако, отворених очију у помрчини, мислећи на њега! Прошло је много времена када се њој учини да чу да зазвони звоно у кући. Она задрхта, седе, ослушну. И још једанпут дрхтаво звоњење зачу се кроз ноћ. Она скочи с постеље, и свом снагом прптиште електрично