Дело

КЊИГА 4:5. СВКСКА 1. Д Е Л О Април, 1907. год. ГРОЗНИЧАВЕ НОЋИ — из нештампаних „ТРЕШАКА“ Сву Eoh се о мене отимале страсти! Док фијуком ветар гоњаше духове, Као да у мрачне поноре ме зове Глас демона. Разум немађаше властп Над сликама дивљим што ствара осама, Нити жеђа беше безумним жељама. Преко опустелих поља и брегова Месечину мртву ветар је титрао; II к'о одјек боних фантастичних снова Уздах се из груди мојих у ноћ крао. Нигде једног зрачка да души посветли, А већ ено зору објављују петли. Но кроз капке тешке светлост не продире: У јецање моји уздаси прелазе: Море искушења све шире и шнре А обале нигде, нитн има стазе На пучини; и кад ветар капке хуком Затресе, душа се одазове јауком... 0 много је ноћп нрохујало тако, II јутро суморно стпзало досадно. Па дан протицао бесплодно н јадно, И опет из тиха подмукло н лако Вече спуштало се, глухо, издалека, Као паук што у мрежн жртву чека l*