Дело

4 Д Е Л 0 Вребала је поноћ у пустој самоћи, Притајеном снагом наслућених сласти, Мој трнумф високи савладаних страсти, И стизала буре удвојеном моћи. Копнела је младост у те жарке часе И животом штурим судба титрала се. Док нротичу дани неповратном снагом, Немилосном стопом време док све гази, Без познања стремим крајње мете стази; Остаје толико у животу нагом: Под капцима врелим замућено око И жуд заривена у грудма дубоко. Ресник, новембар 1903. Даница Маркови*