Дело

ВАТРЕ СПАСЕЊА Натре спасења у даљини букте У свестп мојој. Кроз ноћ црну лете Гвоздена кола. Заднхано хукте. Промичу брзо мутне силуете. Прејурили смо поља, виадукте, Шуме и реке. А ноћ нема плете Свилену мрежу сећања и сете. Са жељом да се никада не вратим У места где сам младост своју прово, С гнушањем, болом, у часима датим За љубав, ја сам смешан комплот ково У друштву страсти и гнева, да скратим Сномена старих васкрснуће ново, А себи јадно испаштање ово. Младости повест ипак се иснреда, Кад пролети џбун и старо дрво које. Позната стаза, вијугава, бледа, И драга места што жалосна стоје, И успомене расуте без реда. Радости, туге сномени се роје Незани за та места и за моје Биће. У тесном, загушном вагопу Дремају ... Нека одвратност се будн. Уз нове туге синфоннју бону.