Дело

374 Д Е Л 0 парац, салоне могла патосати. Због тога је најзад и излетео, та је победило Алфредову необјашњиву попустљивост.... Дознало се после да је имање давао под закуп својим рођацима, фабрике лопужама и банкротима који нису плаћали; а у енклави Сумороцима је за разне дрскости гледао кроз прсте, због еротичне природе! А кнежев је укус врло оригиналан. — Ја нознајем другог Гжималу! Тога можда ви не познајете. Уосталом, што се тиче укуса, кнегињо: chacun а son v i 1 а i n! Очевидно незадовољна овим упорним одговором, она окрете главу и није више говорила, показујући му тиме јасно своју немилост. А г-ђица Лавинија једва дочека крај ручка, обеси се о руку братанца и одведе га са собом. — Слушај! ти имаш тамо неки мали роман! — прошапта, а очи су јој сијале као у ловца, кад чује о лову. — Почињем те ценити! Реци ми, ко је то? јел’ удата жена? јесте ли далеко већ зашли? Да неће бити двобоја? Преда мном, драги мој, немаш потребе да тајиш и да се противиш. Љубав има један само грб, врло старо племство, и више предака него Хабсбурговићи. Дакле слободно и отворено. Тајне чувам као гром, и волим помагати бедним љубавницима — за инат родитељима, а особито мужевима.... ах, мужевима! Да знаш само, колико сам ја таквих парова саставила! Испричај ми све! — Шта да вам испричам, тетка? — Па о том твоме роману. — Који, молим вас? — Последњи, наравно, јер вероватно први већ не би умео! — Последњи! — понови, размишљајући. — Иини ми се, да је то било у Ници. — Та није, није... Овај код Гжимале. — Тамо, тетка, ја нисам никад ниским водио љубав! — То није истина! Зашто си данас тамо био? — То сам испричао за ручком. — Твојој мајци, et caetera, али ниси мени! Дакле нећеш нризнати. Онда почекај, дознаћу ја сама, и, за казну, испричаћу en plain salon! — Можете, тетка, и сам ћу слушати са интересовањем као листове из „Декамерона“.