Дело

Ч Е К Л Њ Е :579 страха до њеног узраста; а сад, кад је она стала па снагу, сад је тек стајао као збуњен нред њом, не знајући како he ту бригу да ишчупа пз мисли. Са страхом је одлазио н долазио кући. Све је стрепио од нечега неочекиваног, нечега нзненадног што би могло променити овај уобпчајени ток живота нуи cpehe и задовољства. Зазирући од комшилука, није волео нн да одлазн ни да му ко долази. Све му се чпнило да се павике комшплука преносе на његову кћер, навике узражене у дрскости, које оп није могао да трпи. Он би је увек озбпљно љут погледао кад спази да се с ким разговара, погледом би је позвао и у соби јој пребацивао, корео је: — Теби они ништа нетребају!.. Ништа! Све што ти треба, имаш. Нећу више да те видим с њима! А Стана га гледа право у очи и слободно му одговара: — Не седим код њих што ми требају, већ да прекратим време! Он се љути што му она одговара, и то тако слободно, као дрско, ria љутито наставља: — Разумеш! Нећу више! Сад је свет другачпјн. Ннје као што је био! Да те превари!.. да те обмане! Она га прекиде и јогунасто рече: — Зашта има ко мене да превари и обмане? — Ето!.. Ето!.. Све си ти то од њих научила! Па самном тако да говориш! Још ми гледаш ираво у очи!.. Онн су те то научнли! Они! Не ваља тако ћерко!.. Ја моме оцу нисам смео у очи да погледам до тридесете, а ти мени још сада!... завршава љутито шетајући ,по соби. Па онда седа, замисли се, подбочи рукама и непрекидно гледа Стану. II због Милана је неспокојан, али мање. Све одбија, што је он мушко, па ће се лакше пробити кроз живот и свет. Алн он узима све више маха и његов нерад улнва му страх. Зачуђено слуша његово упорство, пред којим он мора да ћути, да попушта, да се прави немоћаи. Па сав ускипи и гледа га нспод очију, а јед се гомила, брзо, све јаче и изгледа као да he се пробити и искалити на Милану. II увек се савлада н отночнње благо, меко, саветујући га. Милан га и не слуша; као да он то њему не говорп, као да се то њега ништа не тиче, звиждуће по собп п гледа кроз