Дело

380 Д Е Л 0 прозор, а старац као понижен, устаје и одлази на њиву, само да га ово упорство не би раздражило, изазвало толико да не може да савлада гњев. И само да комшилук не би прнметио код њих раздор, неслогу, он је на све пристајао, није се хтео опирати, хтео једа сваки мисли како је он срећан и задовољан, да му зато завиде, само да тајну куће сакрије у њеним дуварима. Али што они више расту и напредују, што постају самосталнији, он појима, он појима као да се ова тајна надима, буја, као да се у њу нешто увлачи, нешто страшно, моћно, толико моћно да ће моћи да се пробије кроз дуварове и појави пред светом. Чисто види као да се нешто увукло у његову кућу, нешто страно, неприступачно; нешто што га додирује, пријања, изазива што он несхваћа, не разуме и као збуњен гледа сина и кћер, неће ли из њихових погледа дознати у чему лежи та тајна, од које страховаше. Овај му страх изазва две супротне жеље, које су га ломиле, сатирале. Неки пут му дође да се помами под страхом од бриге и пита Стану, а изгледа забринут. — Шта чека Tai Срета?... Да ли сеоннешали? Уардате свет узме у посмех, да не смем на улицу од стида да изађем? А Стана тад обори главу и ћути. Не зна шта да му одговори, што њега ишчуђава и оштрије настав. — Зна ли он ко сам ја?... Шта мисли он?... Убићугакао пса!... ако само... иа не довршава, већ корача по соби, а време тако споро тад одмиче, изгледа као да све стоји на истом месту и увлачи се у тајну, да је понесе са собом. Дође му тако чудновато што Срета тако развлачи, шта стаје на пут венчању, нашто толико чекање? Па сумњиво гледа кћер, све му сечини, као да она нешто зна, па крије и таји од њега. А Стана тад увек побледи, као да малакше. — Ето!.. Ето!.. почиње он мекше, кадје види тако. Нисам ја на тебе викао!.. Нисам те карао. Не бој се ти! Нећујатеби нлшта. Али тај Срета!.. Срета!.. и онда јој прилази, милујеје и љуби, теши обећава како ће јој купитн нову хаљину, како ће ie водити у Топчидер, само нека се она ништа не брине док је он жив, а он ће још дуго да живи, за инат ће да живи! После, кад види да се она умирила, чак почела да певуши, одлази на њиву, а Срета се увукао у осећаје, у мисли, у погледе; у свачему је по један део Срете п као да га притискује, ломи, обара његова тежина. II он би да га отера из мисли, из погледа,