Дело

Ч Е К А ЊЕ 381 сагиба се над луком, кукурузом, пшеницом, нарочпто упире све дубље поглед чак у корење, али увек све исто — Срета је у свему, свуда исти, свуда јак, тежак; свуда се иснречио као нека клада о коју се на сваком кораку саплиће. II све му тад постаје одвратно, гадно, и њпва и струкови, као да се код сваког укипио по један Срета, као за ннат њему, да га што више вређа, да му пркоси. Сав задихан, као малаксао од умора после тешког рада долазио би кућн, знојав, прашњав. Одмах зове Стану да дође она код њега. Осећа потребу да она буде ту, дајегледа, теда из мисли, из погледа истисне ту злокобну слику Сретину која му сисаше крв. Тада појнма као да је то чекање оно што се увлачи у тајну, да појача његову снагу и да he оно разорити мир и срећу његову. Оно се појављује некако страшно, као да се из неке даљине, нагло, са даром расипа по њему, прикнва га за столицу на којој се налази, не дајући му маха ни дах да пусти. Па га обујми са свију страна, стеже, везује снагу, руке, спутава у своје мреже. Тада би да Стана одмах иде из куће, да је венча што пре, само да се отргне и спасе ове напасти. — Виђаш ли се ти са Сретом? — иита је. — Ретко — одговара она, а не сме да му у очи погледа. — Ето, лажеш! Видиш да лажеш! II то си овде научила! А зашто мене лажеш? — пита је увређено. — Не лажем. — Не виђам га, — оговара слободније н кришом га гледа. — Ех, не виђаш!.. па застења. Не виђаш! Лако ти је мене лагати. Кажи ми истину, питаш ли га што. Шта тн говорн? Реци ми, не бој се... Она му ништа не одговара. Налази се у послу по собн и кујни, а све крије лице, мислећи да је оно може одати. — Тако то не иде. Морам га ја наћи!.. Морам! Јесте!.. Морам! Натераћу ја њега!.. говори за себе. II то тако траје по неколико дана. Све је збуњенији, све је забринутнји. Као да се тај Срета поткопао да прво њега упропасти, па онда његову кћер. II онда отпочиње Сретино лице да се развлачи, да губи нрвобитни облик, као да се спљоштава, ишчезава, он постаје све мањи, ситиији, на онда отпочиње да нестаје из мисли, из вида.