Дело

382 Д Е Л 0 II опет се умири и опет он постаје стари Станоје, миран, спокојан, достојанствен. Сакрије у старо ћутање љубав, снажно као какав див стресе са себе све што је чекање набацило на њега, опет дође стара свежина, опет заптрепти љубав пред његовим очима и он је прихвати очински нежно и снажно, па је уљушкује својим грубим осмехом, успављује и утишава својим ћутањем. Опет дође стара себичност, опет отима од времена оно што је хтело да му упропасти мир и спокојство и тада воли чекање, тада га оно више не прикива, не заморава, не улива страх. Чисто је поносит што зна да му је у кући све весело, све живо и бујно, да ваздух трепери а зидови се тресу од песме која се разлеже из грла, Станина, песме, коју он чује далеко, чак на њиви, па га она привлачи, некако немарно као да их не чује, заједно са звуцима приближује се кући, као да су га звуци песме опколили, па га они вуку. А све се смешка срећно, и све крије тај осмех, као да му га неко може отети. Па му се чинп као да је песма загрлила све, а као да се највцше упила у његово срце, па му готово узбунила крв. Он је раздраган, па као да га песма гони да и он пева, осврће се да види гледа ли га ко и кад види да га нико не може чути, јер су сви далеко, певуши на глас, рапаво, без склада, па му се чини слушајући Станину песму, да је то његов глас, као да он то пева. II као да се преображава, корачајући кућп, свакнм кораком одлука постаје чвршћа, јача, изгледа као да гази оно што жели да нема, да нестане, а сви осећаји као по договору раширилн се, обгрлили и обухватили Стану, па је стисли чврсто и старац нретећи гунђа, како је никоме неда, како ће веридбу да поквари, шта га се тиче за свет. Па се то свакп час мења, старца држи ова милошта, ова силна љубав, по неколико дана, те почиње да малаксава, као да је нешто помете, постаје све слабија, отпочиње страх да је ломи, савија и старац се нехотично противу своје воље подаје страху, чудећи се како и зашто. Милан се све више губи из његових мисли, не зато што он њега не воли, него зато што му се чини као да Милан те мисли, којима он оће да га пригрли, отура од себе. А он те мисли отура песмом са друговима по улицама Дорћолским н старац некако збуњен, избегава да то види, жели чак и да не