Дело

ч Е К. А Њ Е 383 чујв његов глас који се губи и тоне са таласима Дунава као н свест о љубави старчевој. г1ас, старац, да би само то оправдао, да би Милан могао и по дрги пут пред њега изаћи, статн, погледатн га у очи као роднтеља, правда га сам, било то младошћу, било ма како, само тек увек старац оправда то и кад Милан дође кући, пе мора да се правда, Станоје га је сам оправдао. Али пати од тога, ово правдање, насилно, отето као од његове савести, од његовог поштења изгледа као лагање самога себе, као намерно срљање у обману из које се после извлачи посрамљен, застиђен, па му се чини да то и други зна, као да због тога мора пред другим црвенити. Па као да је требао да буде увек опрезан, као да све иешто ишчекује, као да ће се нешто увући у његову кућу, нешто страшно, што он никако не појима, не схваћа, али стрепи од те неизвесности, која му стоји чини му се више главе, у ваздуху. Ј мпслима се нспречила нека слутња, силна, јака. Час му се чини да потиче из страха због усева и онда зареди, загледа сваку леју, свакн струк н свакп је снажан, набрекао, једар; сваки пуца од свежине и онда види да није од тога, да је од нечега другог, нечега још далеког, још пеизвесног, што му наговештава његова слутња, његов страх. Отпоче да сумња, да зазире од раденика, који мирно, згрчени по цео дан конаху на њиви или у вече одвајаху у струкове лук, ротквицу, салату и све што ће сутра продавати. Њиховн заморени изрази не одаваху ништа сумњиво што би могло да опредељује његову слутњу. Сагиба се да им помогне, само да чује њихов шапат н све страхује оће ли чути и као да би волео да ништа не чује, не сазна, да живи овако у неизвесности, јер му се чини, ако се та неизвесност разголити, открије, да неће моћи да је савлада, победи. II чисто се уверава да нешто постоји, да нечега има. II само се чује шуштање лишћа, клизање руку с мокрпх струкова, по неки прошапће што безначајно и зачуђено гледа газду, чудећп и шта ће он ту, а он се као застиђен повлачи, одлази н појима како слутња постоји, јер га кида и обеспокојава сваки дан н све више, све јаче. Стану је затекао у послу, исплакану, сузних, закрвавл>ених очију и он је с прага упита: — Шта је, што си плакала? Она му не одговори, већ убрза радом, намештајућн по собп.