Дело

82 Л Е Л 0 силином обузе осећање неправде, која ми се чпни и јасно ми се предочи мој положај ... Куда ћу ја, го као прст, без препорука, без познанства? Шта ћу да радим у Мавританији, где нема хлеба ни за урођенике, који га траже по белом свету? Јесам ли сигуран да ме чак неће вратити, пошто су од скоро и они увели некакве регуле и пасоше и остале формалностп јевропске?... Како бп било, да се прикажем главној власти у Ротоку, те да се оправдам? Задржах се на тој мисли, у којој за часак видех спас. Али у даљем размншљању, изгубих ту котву. Јесам ли уверен да пре буне нисам што „лануо“? па, и да нисам, да сам невин као новорођено дете, зар то може помоћи у Дикефалпји, кад је преки суд!? Шта је крив сав тај јаднн народ, о чијем се нстребљењу ради? Крив је што је жив, што је храбар, што несвесно гаји надања, која су противна дикефалској државној мисли! Од куд ће се имати правичности према појединцу, кад се ради о истребљењу читава народа? Заборавих своју невољу према опћој. Очи су ми летеле, по устјанским] обалама. Доле, при мору, на размацима, сијаху светила кроз ноћ — осветљена села и варошице. Колико душа у мукама бдијаху тога часа! Горе, по брдима, владаше густи мрак, али ми се привиђаху заседе, обронцп и шанчеви за одбрану, ноћни зборови у невиделици!... Срце ми се стезало помишљајући, да ће им узалудна бити одбрана, јер овога пута Днкефалци могаху ударати и из залеђине, а Мавританија не може помоћи!... Најзад, потпуно изнурен, пружпх се на дно чамца. Веслари ми подметнуше своје огртаче. Кад се пробудих, осетих да се лелујам на тврду одру. Псправих се ломан. Беше прозорица. Чамац је био привезан уз обалу роточку; веслачи дремаху седећи. Отидем лагано ка лађама житарицама. Нађох Орипсову. Њега још не беше, ноћивао је у граду. Пошто сунце грану, дође и затече ме под катарком. Загледа се у мене, крстећн се. Ја му нспричах све, а он, пошто се мало промпслн, рече: — Пди одмах!... Одмах, одмах! —■ Да лп да узмем пратиоца? — Нипошто!... Изиди кроз маврићанску каппју, али онако лагано, немарно, као да се шеташ. — Е, збогом! рекох, праштајући се с њим.