Дело

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 393 је остао сам са својом ћерком после смртног порођаја његове жене, настани се на горњем сирату Сиржерове куће, који до сада није био употребљен. Јулија је и пре тога мислила о томе приближавању које је њен муж иримио са задовољством. Пошто је била осуђена на то да никад не буде мајКа, она је заваравала своју матерпнску жеђ негујући Ескијеову кћер. Ескје је, у осталом н ако није био ни леп, ни ласкавац, убрзо задобио њено поштовање. па чак и наклоност. Живот је и њега као и њу, с разликом само од петнаест година, преварио: као и она, ионјебио сам. разлеђен од наде; он је говорио Јулији: „Ми смо удови“. Усамљеност њихових срдаца приближила је, осим обостраних uaклоности, жеља за присним разговорима, страх од света и страст милосрђа. Док је Антоан Сиржер живео животом светског финансијера, Ескје и Г-ђа Снржер засновали су прпјатељство за време међусобно проведених вечери и, мало по мало, пспричала му, сву своју историју. Она је, покрај њега, уживала парочпто уживање безбрижности и потпоре. Она је осећала, да јој је он онако исто страсно наклоњен као што је то био случај са сестром Козимом. Детиње васпитање била им је заједничка брига, што их је још јаче везало; а после, вад је Клара ушла у дом сионских сестара, самоћа је ударнла печат њиховој вези... За све то дуго време, Јулија је мало виђала Мориса Артоа. Здравље Г-ђе Артоа, које је било стално колебљиво, тешко се прилагођавало иариском климату. За једну зиму, па после н за другу, Домје јој је саветовао да пробави у Кани; а иосле, нашав у томе сунцу нешто мало од своје земље, Шпањолка се привикну да ту живи са својим сином, проводећи само по неколико недеља у Паризу... И тако је Морис однегован нод тим зрачним сунцем, у једној кнежевскоЈ внли, где га је служила маса слугу, алп је био лишен другова свога доба п без воље, уосталом, за икакво друго друштво до друштва материног. Али су се међусобно обожавали. Видети нх кад су заједно био је диван и дирљив призор: он, пажљнв, галантан, углађен; а она је била -издашна н њиме најстрасније задпвљена. Они који су у то доба живели у Кани извесно се сећају терасе у вили Каранфил која је гледала на један малп део мора, са занадне стране внле. Они ће се подсетити, у вре.ме кад ј<3ILMCK0 сунце најтоплије, тог пара којп се впђао, свакодневни-.