Дело

МАНАСТИР МАНАСИЈА 101 да је нартекс на српским црквама доцније зидан. Нрво у пашој докторској тези: „Die kirchliche Architektur der Serben im Mittelalter" 1902. стр. 31—40, затим 1905. укњижици: „0 српској црквеној архитектуриу средњем веку“, стр. 4—8, беше опширно говора о нартексу. Ми смо, између осталога, том приликом изнели, да у византпској архитектури подела цркве на три оделења (нартекс, кор и олтар) одговара подели, коју је источна црква још у првим вековима хришћанства наследила и извршпла међ својим следбеницима, задржавши је и доцније — подели на телунте (који врше на другима свете тајне и посвећења, или помажу при њихову вршењу), телумене (који се кајањем чисте од грехова). Сваком од ове три класе хришћана беше намењено по једно од поменута три одељења у цркви. У олтару врше свештеници свете тајне и осим свештених лица нема ннко ту приступа; у средњем векујош само владаоци могли су улазити у олтар. Средњи део цркве (храм, кор, наос) беше резервисан за осведочене н чврсте хришћане. У нартексу је стајало женскпње. ако не би било за њега нарочитог одељења <gynaeconitis), затпм деца и котехумени (који се приуготовљавају да приме хришћанство ). Осим њих, у средњем је веку било ту место калуђерима. који нису прошли све ступњеве посвећења, као и онима који су, из ма каквих разлога, кажњени привремешш искључењем од присуствовања службп божијој. На послетку се бавише у нартексу још и поменути катехумени {покајници) к енергумени (бесни, манити). Г. Петковић је ову идеју нрихватио и констатовао оно, што смо ми неколико година пре њега реклн: да је и уметност при зидању и украшавању ова три главна одељења црквена водила рачуна о верској јачини или релативној савршености оних којима су ти простори намењени. Ево наших речи: „С тога и јесте нартекс мање од кора осветљен и украшен, ]ер су и они којимаје ту место, у погледу вере слабији и несавршенији. Врата, кроз која се с поља улази у нартекс, ваља да су простија и скромнија од оних, која одатле воде у кор. Правило је да је нартекс одељен од кора зидом, у ком су троја врата. Средња су морала бити највећа и најпространија; она су у исто време, према одговарајућим материјалним средствима и ступњу уметностн, и украшена најлепше. Та се врата у источној цркви