Дело

МАНАСТИР МАНАСИЈА 107 вен као ђакон, и др. Али највећма падају у очи слике светих стратига, снабдевенпх натписима (Тирон, Нестор, и др.), које су махом добро очуване. Они, по правилу, стоје при земљи у певнпцама; али се находе и на другим местима у Манасији, те није тешко увидети да је баш њима обраћена нарочита пажња. Зашто? Ми држимо да се овим фактом нарочито поткрепљује наше мишљење о извесној војничкој цркви манастира Манасије. Овим истицањем светих ратника у слици, није се задовољавао само дух онога борбеног времена, већ то беше и иека врста агитационог средства. Свети ратници, који некад војеваху за победу Крста, требали су да буду цред престолом Свевишњега подкрепптеља оних молитава, које су се под кубетима Манасије очитавале за победу српскога оружја; али су они, пстовремено, имали задатак, да својим примером и присуством распаљују љубав и пожртвовање наспрам вере Христове. Интересантно је да су неки од ових ратника — на пр. други с деснога краја северне певннце — одевени у наше душанке. Тим се очевидно хтело да им се даде националан карактер и да се учине блискијим народу. Живописни украс манастирске цркве Манасије, и ако грдно оштећен и већим делом сасвим упропашћен, спада у боље ствари нашега старог сликарства. По мишљењу Millet-a које • смо у своје време саопштили,1 датира из прве половине XV века, дакле из времена, када је атонско сликарство поново цветало. Последице тога полета нису могле ни код нас изостати; оне се огледају у Раваници, Љубостињи, Манасији и другим црквама овога периода. Не треба много труда да се открије сродност у њихову сликарском накиту, пз чега је природан закључак: да су то плодови исте сликарске школе или правца сликарског. Док се Манасија, у архитектном погледу, одваја од истовремених цркава, дотле им живописом стоји близу. То је занимљива појава, коју ваља истаћи. Живопис свих цркава овога времена има једну заједничку одлику; тежњу за спољном гиздавошћу, јасне боје, али лошији цртеж и мање унутрашњег живота, но што је случај код жичке школе. Позађе на сликама у Манасији увек је плаво, а врло је пространа и примена злата. Нама се чини, да у томе треба гледати утицај миниатурног сликарства, којеје, после Хиландара, 1 „Видело" 6р. 70, од 26 јуна 1906.