Дело

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ (Наставак) IV Ионова је отпочео њихов угодан живот прцјатеља који се воле, с нежним разговорима и немим разумевањем при којима’ говоре само очи које се траже и руке које се стнскавају. Понова су они, свакога дана, почели да излазе заједно н за време тпх свакодневних састанака дух се Морисов потпуно тихо улио у Јулијину душу. Улоге су сад мало скренуле с пута. Морис је сад био више љубавник и више нослушан; узбуна од исповести раширила је његову страст; добро којејемислио да he да изгуби постало му је сад драгоценије. Прекинуо је сва своја слободнија миловања. Јулија је то приметила и била му је захвална: ипак је била опрезна и никад није била потпуно успокојена чим би остали на само. Зар мирноћа и усиљено држање Морисово нису јасније изражавали његову жељу, но ли покрети и речи његове? Вечна опомена те чисте мисли нротив љубавникових планова почелаједа помрачава: није ли то свирепа иронија љубави укроћавати чистоту у самом отпору? Свака одбрана у жене приближава је поразу. Таквим једнпм напором већ упола побеђена, да ли је могла она да се одржи према тузи Морисовој? Морис је очевидно иатио; његово слабљење и бледило примећавало се. Мислити да она, Јулија, која га је однеговала и спасла, сада квари своје дело и цвели га, не, она то није могла; то је као кад би тражили од ње да га удари или убије. Она је била та која је објавнла њнхов уговор уздржљивости и тајну срећу, коју је