Дело

110 Д Е Л 0 имала, хтела је једнога дана да му одузме. Понова му је допустпла миловања која је њена савест осуђивала. Морис, узнемирен и неизвестан, лагано се упуштао

II од тада су се размпшљањима и плановима за напад или за одбрану предавали само кад су бпли насамо. Кад су билп заједно о томе нису мислили. Они су се шетали кроз Париз и били тако заузети једно другим да су се пролазници обрталн за њима с узбуђеном радозналошћу, коју изазива пролазак љубавног пара. Јесен се продужила толико да је ушла и у саму зиму; усред децембра било је још лепих сунчаних дана. Понеки су дисали неким лакип дахом и били опојени мирисом којп је без . сумње долазио пз вечппх афрпчких лета: ширилп су неку тужну чар, ону чар мртвих весеља која у себи доноси ову опомену: „Ја сам можда носледња.“ Понекад се ропачка благост атмосверска пооштравала: стално ведро небо изгледало је као да се кристализује у хладап дијамант: а земља и вода смрзавају се. По тврдо.ј, звонкој земљи, Морис и Јулија још и тада су волели да се пешице пењу. кроз знмску прозрачност, на брегове с којих се варош откривала, п пшли чак до тврђаве. Купе су остављали у подножју Бите; н опаљенп, руменн и раздраганп оштрим ветрићем, пужалп се уз Монмартр, Шомон н Монсурп, као какви ђаци за време распуста, нрипијени једно уз друго, док је у муфу рука је младићева додиривала руку његове пријатељнце... Нарочпто су их нривлачпле висине Монмартра, где је била и једна нова базилика. Скоро сваке недеље заједно су се пелп овде. Мориса је занимала поворка аџија, религиозних просјака н прекупаца који су закрчавали околину: привремена капела са својим ex-voto, заставама н заветним „христовим срцем“ изгледала му је као какав дућан божанских старудија. Јулија клечећи пред олтаром молила би се, молила неодморно. Поверљиво је гледала у овог благог плавог Христа који је, с тужним осмејком, прстом показнвао на своје нрободено .срце које се видело кроз брозннаву тогу. — „Шта ли то она моли њега?“ размишљао је Морис, А она га је са свим покорно и сасвим искрено молила да продужи садашњицу пречишћајући њену љубав. Молила је да се Морисово срце утиша и да се задовољи чистим загрљајима. Из миришљаве паре коју је издисала ова капела, све ове свеће и реликвије, — њена љубав, као тамјан из кади-