Дело

120 Д Е Л 0 су оии уображавали, илп с,у се усиљавали да мпсле да ће се. кад нрође ноћ, тишина и ред вратити у уанемирена срца девојака и жена, онако исто брзо н лако као што ће намештај и засторп да заузму своја стара места у салону који је бал опустио. Mopnc'je размишљао. „Имали веће обмане н лицемерства од светске невиностп! Само је црква разложна са својпм јасним и хладним догмама које као нож секу... Ово је допуштено, ово није. Девојка и млада жена не треба да иду на бал јер то раздражава њнхове жнвце. II то је чисто... Црква је у праву." Мибао му се заведе. Клара дође к њему. Он је у том тренутку тако био опседнут Јулијином сликом да је Клару гледао са незаинтересованом радозналошћу. „Она је још и сувнше мршава за деколтовање. А уз то. прп светлости, ова белина коже, ова коса сувише црна.., то је скоро страшно.,. Личи па мртваца који корача.“ — Да ли вам је што тешко? уиита је. Она, поцрвенивши изненадно, одговорп: — Јесте, мало. Ја бих радо да не воднм котпљон. — Па лепо, немојте га воднти. — Алн, ко ће ме заменити? — Ма ко; Г-ђа Спржер, на пример. — Добро, одговорн. Клара. Хоћете лп је питати? — Хоћу, идем. (Превео с фравцуског Б. /1.) Марсел Прево. (Наставпће се)