Дело

V X Р О Н И К А НАУЧНА ХРОНИКА 0 течиол ваздуху' Ваздух је од вајкада бпо предмет испитивања, па је ипак врло много прошло док се успело да се дубље уђе у тајне његове ирироде. *Још од Аристотела, па све до краја 18. века, дакле за више од две хиљаде годнна како се испитује природа, нико се није смео да усудп и да помислп да ваздух није прост елеменат. Један од оних четири, који се сматраху као основни састојци свију земаљских тела. Тек је Лавоазије 1775. године извршио прву анализу ваздуха и нашао да је он смеса кисеоника и азота. Данас знамо о ваздуху много више. Познато нам је не само да оз није елеменат (у хемиском смислу) већ, да у ваздуху сем кисеоника и азота има још и водене паре, угљене киселине, * 1 Мпслилп смо да he интересовати наше чптаоце да дознаду што о овој новој и врло пнтересној ствари, зато смо замолнлп Г. Ппсца да из свога ранпјега предавања на Упиверзитету извадп најинтересантнија места, те да их дамо својим чптаоцима. При изради предавања и овог чланка, писац се служио овим делима: ]. Erdmann. — Lerbuch der anorg. Chemie 1905. 2. Heumanns Anleitung zum Experimentieren. 1904. 3. Јакову A, — FKisige Luft 1907. 4. Лозанпћ. — Реформација хемије. 5. Luhman. — Die Jnđustrie der verd. u. verfliissigten Case. 1904. 6. Neueste Erfindungen u. Erfahrungen. XXIII Jahrg. 7. Novicki u. Меуег. — Fltissige Luft 1906. 8. R. Piktet. — Theorie der Apparate zur Herstelung fliissiger Luft. 1903. 9. Spies. — Fliissige Luft u. tiefe Temperaturen 1905.