Дело

130 Д Е Л 0 поведака које сачињавају византијски елеменат у западно-европским обрадама ове приповетке и због којих се она сматра да је византиског порекла. Нарочито би то морао помислити стручни испитивалац ове приповетке, у којој долази тема родоскврне љубави оца према кћери, па спаљивање живих лица и, по том, мртвих ствари, па мађичка аљина, па чудотворно повраћење одсечених удова, најзад прстен као знак за упознање и друге теме, не само једна тема, коју извесни ауторитети сматрају као византијског односно оријенталног порекла. Па ако се из тих грађа, из тих тема могле на Занаду развити разне версије приповетке о девојци без руке не може ли се као вероватно претпоставити да су те теме, те византиске грађе и код нас, на путу за Занад, а под непосредним утицајем блиске Византије могле пзазвати сличне версије, а нису се те версије морале у нас развити тек накнадно, као, при повратку са Запада? Да нема књижевних византиских извора, то стоји и у Париса (Lit. franc*. du тоуеп age, р. 84) — за то нисам имао н немам потребе гледати у Крумбахера, — па када Парис и нокрај тог што нема византиских писаних, књижевних извора претпоставља византиско порекло ове приповетке он то може чинити само тако, што или замигаља да је књижевних извора морало бити па се изгубили. или, uito је још вероватније да. су извори те приповетке могли бити и ван-књижевни, популарни, традицијонални — на које г. П. на жалост скоро пикад и не помишља, сем кад му се сами натуре. Ако је г. II. немајући осећања за оваке суптилности истакпутог иитања, могао прећи без и једне речи чак и не споменувши мишљење о византиским темама ове приионетке, то му је могло олакшати посао, и ако је чудновато да он решава нитање о изворима читаве групе наших народних приповедака, а не осврће се на једно од главних мишљења о карактеру и општим изворима свих сличних по теми народних и књижевних приповедака у Р]вропи. Само то му није могло дати права да у свом одговору мени, који сам се нотрудио наћи то мишљење о визаптиском пореклу манекинских тема и створити о њему неко своје мишљење, чини и врло мало духовите и у крајњој мери некорисне примедбе. Још је весретнији био Г. II. са својом другом примедбом, којом је хтео илустровати моје неразумевање. Одма и опет нетачан цитат. Ја изрично кажем и имам добрих разлога да то кажем: „Јесу ли могли жонглери певати један роман (роман, г. Поповићу!) дуг 8590 стихова? Г. Поновић то најпре наводи тачно, а две стране за тим овако: он (т. ј. ја сиромах!) се пита да ли су жонглери могли пе-