Дело

КРИТИКА И БИБЛИОГРАфИЈА 279 Овнх скрупула г. Поповић н нема и када се сетимо па каквима је сличностима јон утврђивао зависност лерннске ириповетке од „Манекине* не можемо ништа боље ни овде очекивати. Но да мн се не пребаци нестручност пошто Агапи.је и Маиракули у словенском преводу спадају у словенску Филологију, за коју је г. П. сада тако јако стручан — ја се нећу детаљније задржати на овом. Биће довољне горње напомене и констатовање Факта да је г. П. и овде остао досладан себи и да се многе његове сличности могу лепо сматрати и као различности и т. д. Но извадићемо одавде само један пример, који најлепше илуструје г. Поповићево основно стаповиште, наиме његово гледиште о развитку нар. паиповедака унатрагаке. У првој од усмених г. Поповићевих версија из Агапија наоази и г. Поповић огромне разлике, но он их објашњава јаком ошгећеношћу приповетке из које опет закључује на њену већу старину. Као за леринску приповатку и овде имамо да претноставимо овакав процес: приповетка је постала из књижевног дела, у прво време је још доста блиска свом књижевном извору, за тим време и прилике почињу дејствовати. Прпповетка се оштећује, мотиви се кваре, замењују uobiim, отпадај.у. У ово.ј ирнповеци иа ир. „цела друга no.ioвина просто је отпала“ (р. 97.). Оштећеност као важно средство за одређивање старине играо у г. Поповића најглавнију улогу, долази на прво место. Тако за приноветку „Царева кћи овца* тврди да није могла ностати из „Оливе“, „јер је то дело у нас врло младога постанка, те версије из њега произашле не би биле тако оштећене као у овој приповеци (р. 64). За трећу усмену версију првог типа тврди да је стара у нас, што „сведочн најпре њена оштећеност.“ То мерило г. И. примењује и на' стране приповетке. Талијанске приповетке о „Оливи“ све три су ваљда због њиног раног постанка талијански спев о „Оливи“ постао је још у Средњем Веку — знатно оштећене (р. 40). Најзад мисли да је приповетка о девојци без руке „заиста морала бити у нас врло стара када се њени карактеристични мотиви налазе раштркани, растурени и разбацани час у 'овој час у оној приповеци (р. 85). Nota bene. Овде је тај „карактеристични“ мотнв —- то што црквена власт одобрава родоскврну љубав на што сам ја указао и у народно.ј песми „Душан хоће да узме сестру“, који и то чини за то да е харче бабово благо н не’ деле земљу, што је г. Поповићу нознато само из „Ахиза и Агазе“. Но к теми. Куријозно мишљење г. Поповићево по коме је једна потпуно и блиско књижевном извору по г. П. претноставци, врло очувана версија нешто ирвобитно, па се временом њени мотивп оште-