Дело

280 Л Е Л 0 ћу.ју, разбацују, растурују, замењују, отпадају — док се доцеије верcnje не удаље толико од своје латицс да вх је тешко познатн нема, колико ми је познато, свога премца у науци. II Парис и Спмрок, и за нашу тему Сишије и Гоф прво мећу један примитиван облик, .једну општу примитивну версију за читав циклус, иа онда прате како се она развија, како се првобити оишти облик диФеренцира, како се новп мотиви апсорбују н т. д. На тај начин утврђенн су општи. заједнички елементи врло многих група приповедака. За врло многе нађено је како се наслањају, ако не баш да директно излазе из неког историјског догађаја, каквог pea.iHor Факта. Специја.1но нашу тему иратио је Гоф иод Сигаијеовим иодстицајем до њених најстаријих, најпримитивнијих облика где се ко што већ наноменух наслања на историјску повест мерцијског краља Еле из VI века и на Офу, који је живео у. IV веку па преко њега на БеовулФа. Гоф према Сишијеу иретпоставља један општи извор, једну примитивну. англиЈСку народну приповетку, ко.ја се развијала, развила у многе популарне версије па онда из усмене традиције продрла и у књижевност, као гато се догодило са толиким другим темама. Како ће са тим гледиштем измирити г. Поповић своје мишљење о књижевном пзвору читаве групе наших ионуларних приповедака, како ће са тим најлепшим примером нримене закона еволупије помоћу диФеренцирања сложити своје гледигате о оштећавању, кварењу, разбацивању мотива — немам нотребе да нагађам. Морам само констатовати да се и у овом капиталпом иитању г, Поновић одрекао свога учитеља Сишијеа. Дабомс и овде онет само на своју ненакнадпву штету. Но сву комичност г. Поповићева гледишта ми ћемо илустровати на једном важном детаљу — на мотиву о клању деце. Пре свега морамо н овде констатовати да је г. Поповић прилично сме.ш размакао речи Сишијеове нреко граница Сишијеове мисли, што на'с од г. П-а већ вигае и не изпенађује. Сишије наиме тврди да су приповетке у којима снахд гони заову и коље јој деиу словенског порекла, версије С-2, Сз (Suchier LXIX, Dr. Gough p. 8.). Г. Поповић je једном несретном асоцијацијом нагаао, ношто су те приповетке словенског порекла, а у њима је клање деце главни мотив онда је и клање деце словенског порекла.. Тако дњ!еко не иде Сишијеова тврдња, јер из врло нростих разлога не може ићи, погато клања депе и у другим прииоветкама ове теме има и без икаквог словенског утицаја. Но да мотив о клању дсце нпје накнадно угаао, тек из сродних приповедака Х\ II века, у овс приповетке и потнскао у њима