Дело

Ђ Е Р А М 293 вешто и брзо одговара, као да досетке чува у џепу, па их вади кад јој затребају. Божидара, младожењу закитили са два цвета на грудима и гурају га да игра с Ђурђом. Али он не сме ни да је погледа људски, а камо ли да што проговори с њом. Мрак се беше добро ухватио, а гости још ипју и веселе се. Најпосле стари сват устаде, узе накићен колач цвећем са етола и рече: — Људи, време је да се ломи „саборник“ и да се разилазимо. Сви прихватише за окрајку колач и изломише га, узевши сваки по парче. То им беше знак да се разилазе и сви се разиђоше. II. Ново сито о клину виси, мислило се о Ђурђи, као о сваком новом члану породице. Али то сито, које би Ђурђу означавало, није имало времена ни да се окачи о клин! Јер јој свекрва, као надлежна контрола њена, првога јутра изјави примедбу на њену исправност... — Све ти је добро, снахо, све ти је лепо, само ти једно не ваља... — А шта ми не ваља!? — Накостреши се Ђурђа одједанпут! — Па, знаш... није ти баш кошуља како треба... — Није ни твој син како треба! Ђурђа се још на свадби беше показала да није мутава и да је богата са одговорима. Зато се и на овакву примедбу свекрвину брзо одазва!.. — Ама зар баш тако ми одмах повраћаш реч!? — Запита је свекрва озбиљније. — Ја баш тако! — Б, ти си права змија! познајем те ја... — И јесам змија, а ти си стала змији на реп..'. II тако, како се првога јутра попречише, више се не смирише. Свакога дана оне се две препиру и заједају. Свекрва понекад п ућути, да би само било мира, али Ђурђа ни за плаку не попушта! Свекрва једну, она десет, свекрва десет она сто! П непрестано прети свекрви да ће је она реч за' кошуљу стати