Дело

Ђ Е Р А М 299 мење! Чисто се свет заплаши од њих, и нико впше није смео ни помислити да затражи Петрију. Ко је то макар и у шалп покушао, увек је пзвуко дебљи крај од Ђурђе, увек је она то сматрала за увреду; све се њој чинило да јој се цео свет подсмева, или Бог свети зна шта је све она мислила. Комшије су им се одавно уклонили с пута. Нити што траже од њих, нити им дају. И њихов најбкижи комшија Рајко, који је отмичио Петрију и због ње лежао у апсу, оставио их је сасвим на миру. Његови родитељп Ђука и Јека, беху пуки сиромаси, али врло мирни и скромни људи, да никад нису пожелели што је туђе. Једино што они ревносно чуваху и не уступаху другоме, то је огањ. Седе по ваздан уз ватру, греју се и брину, а Рајко надничи и доноси што треба за кућу. Он је стигао одавно за женидбу и служпо је војску, али му тешко наћи боље девојке, што је сиромах. Више пута Ђука и Јека, седећи уз еатру и бринући о свему, проговоре и о његовој женидби. — Да ми је још ово дете да оженим, па небих марио да умрем, — вели Ђука, пекући пурењаке, или пуцкајући кукурузна зрна у пепелу. — Е, н ја то бринем, али куд ћемо му наћи девојку, мањ да је од блата умесимо, — додаје Јека, ломећи гране и сучке за ватру. А ноге јој све шарене од изгоретина, да је то морало и Ђуки пасти у очи. — Вала, жено, — рећи ће јој он једном у шали — на тим твојим крацима, каквих ти шара нема. Ја бих рекао као да су то све нека слова. — А знаш ли ти, старче, да ја могу на њима све да прочитам шта пише, и ако нисам писмена, — одговара му она. — Шта пише? — Пише, да требаш да ми купиш опанке. — Па ти бп их све изгорела, ту уз огањ. Боље што си боса. — Макар — за празник. — Е, да имам ја одкуда. Видиш, оно дете надничи, па нам доноси, колико да се изранимо. Ми смо људи сиротиња. А за кућу много треба. Ваља соли, ваља опанака, ваља порез платити, ваља дочекати кума и пријатеља. А то се све пе може постићи. Више пут затекне их поп, тако седећиве уз ватру, кад дође да свети водицу.