Дело

308 Д Е Л 0 лићу и дотичне свечаности, који га сад и материјално подижу. Овако и на друге начине, срамотне, бацано је блато на поштење лично и кућње свијех људи, који се нијесу новели за неколицином људи, попова и странаца у Дубровпику. Уложише вјеру и славу Дубровника за Хрватство. Пропалп су, као што су заслужили, и сад кажу, да су морално побиједили. „Стари Дубровчани живјелп су увпјек у прпјатељству са српскијем великашима, и ако су овп великаши прпманп као прпјатељн, кад су у походе долазили, а заштпћавани су као браћа међу зидовима старога Дубровника, кад су заштите тражилп. Ђурађ Бранковпћ заклањао је и главу п своје богатство у Дубровпику. Снн краља Вукашина, брат Краљевића Марка, кад је све изгубио и на просјачки штап спао, нашао је у Дубровнпку оставу свога оца за коју није нн звао. Дубровчанн позивали су Вука Бранковића, да дође у Дубровнпк, он н дјеца му и све његово, и још су му нудили: да створи цркву по својој вјери, слободно. Ове и остале споменике дубровачке исторпје штампали су Пуцић п Миклошић, и познатн су сваком иоле нзображеном Дубровчанину, па и онијем несрећницпма, који у име старога Дубровника проповиједају вјерски рат. Новаковпћ, спомињућп ову понуду дубровачку односно цркве, опажа, да је то једна концесија за оно вријеме веома карактернстична. „Нијесу дакле старн Дубровчани нрогонили Влахе, пего су за њих стварали изузетке, упркос оној сили, која је наметала вјерско прогонство и Дубровнику и Млецима и свијем западнијем државама. Прогонство је цвјетало само у Хрватској н ту је оставнло свој кори.јен, пошто га је у свему свијету нестало. Нпје ни могао стари Дубровчанип мислитп п осјећати онако, како у њему мисле и осјећају данас младп Хрвати, јер не бн био ouo, што је био. Од Влаха приврео је Дубровипку језик, крв, богатство и тијем је постао велпкије.м и слави-ијем. На томе путу он само може поновитн своју славну прошлост. То је она мисао, која је предводпла сав млађи нараштај у Дубровнпку, све његове учене људе и предводи даиас наше прпјатеље. Њихови и наши противници воде Дубровнпк у пропаст „Али ми остављамо на страну прошлост н будућпсст. Устављамо се на садашњости. Данас само у Далмацији понављају се призори средњега вијека. У Бокп, амо горе код uac, па па крају у провербпјално мирном н углађеном Дубровпику бачен је нож