Дело

СЛУЧАЈ ЈОНА ПАВЂИЛК 321 Сви, дакле, бесмо, што ’но кажу, момци по избору; али, мора се признати, Румунима ипак припадаше првенство. Не кријем да су нам импоновали. А и умели су да буду господа! Било је међу њима кнежева и грофова румунских, у које су се заљубљивале, наравно, само разне грофице и баронице минхенске. Чак су им и јувелири кредитовали, а тиме се не би могле остале наше народности похвалити. Само је један једини Србин успео да добије брилијантски прстен на вересију, п то уочи свога бегства из Минхена. Грци, на пример, не беху за тако што способни. Они су тек за време грчко-турскога рата мало живахнули. На Западу се није ннкад престало симпатисати класичној Јелади, и није чудо што су симпатије постале још ватреније поводом тога рата. Грчки студенти, који тада сви беху на окупу у Мпнхену, имали су од тога једину вајду, што им се гледало кроз прсте због неплаћене кирије. Бугари су ипак били отреситпји: они остану по неколико месеци дужни кирију и на послетку отпутују о газдаричпном трошку. Румуни се у такве ситнице нису ни упуштали. Они су, управо, кирију плаћали газдаричиним парама, и то на један прост-а каваљерски начин: испросе газдаричину ћерку и аконтираним новцем од мираза одужују се њеној мајци. Било је случајева, да су старе Немице плакале од радости код тако ваљапих будућих зетова, и само се два три пут десило, да зет стругне пре навршене године од веридбе. Због тих особина и господских манира, Румунима беше досуђена многа горка чаша, коју су они увек куражно искапили. Немачки филистри као да нарочито њих узеше на зуб, те их сваки час тужакаху; али притиснуто јаче, све на више скаче! Велики Немци се преварише у рачуну. Синови малих народа балканскнх нису скрштених руку гледали неправду, која се њиховој браћи чини; онн су само чекали згодан тренутак, па да на делу покажу, да није бадава речено: „Балкан балканским народпмаГ и да песник није узалуд узвикнуо: „Тврд је орах воћка чудновата!“ Тај је тренутак убрзо и наступио. Беше дубоко у јесен. Хладни ветрови, праћени дуготрајном кишом, подухивали су кроз влажне улице, скидалн пролазницима шешир с главе, дрмусали прозорска ћерчива и рагастове на вратима кавана, слетали у дпмњаке високих кућа и ту звиждали своју једнолику песму о блискоме снегу. Над Минхеном се већ месец дана није небо ни за часак разведрило; сиво н натмурено, изгледаше као Дело, књ. 44. 21