Дело

322 Д Е Л 0 да се п оно заверило противу нас, као да нам је навлаш хтело замаглити успомену на јужњачко поднебље и још живље предочити оскудицу, која се у зимским капутима осећала међу нама. II одиста нас је она бацила у не малу бригу. По читаве се сате само о томе водио разговор у кавани, и што су дани бивали студенији, тим је и тај разговор постајао дужи. На послетку настаде права трка зазимскимкапутима. Једни су их вадили из заложнице, други наручивали код нових рсројача, и тако се, поступно, цела балканска конфедерација снабде најпотребнијим оружјем противу оштре германске зиме! Овај нам је успех улио нове снаге за борбу, која нас очекиваше. Новод неравној али светој борби дала је једна ситница: двадесет и неколико минхенских поверилаца, као по команди, тужише сви одједанпут најбољега међу Румунима, Јона Панђилу, ђениалног сликара и будући понос румунске нације. Овај мучки напад беше наперен противу свију нас, у провидној намери, да се омаловажимо пред форумом цивилизовапе Европе; он је потекао нз вековне мржње Бизмаркових питомаца наспрам словенске и романске расе. Та мржња отрже Фраецузима Елзас и Лотрипгију; она нагонп јединога човекољубива 1'ермана, Гледстона, на узвик „себи руке“, и она је та, која доведе на оитуженичку клупу Јона Панђилу! Јер — не треба се варати — Јон Панђила је могао, поред дугова, живрти још сто година у Минхену и два пут се толико задужитп; могао је опељешити цео свег и починити силесију других чуда и покора, па да му ни длака са главе ие фали; али, Јон Панђила је син једнога малога народа и зато га треба нригњечити као оклагија тесто! Али, и једно незнатно тесто, односно мали народ, уме да се одупре оклагији, односно моћном народу! Нијеувекнајјаче што је највеће; често и комарац иостане магарац. Тако је и с пама било: ми смо само изгледалн .комарци, слабачки и безопасни комарци, којн зује а не уједају. Сад ћемо показатп да умемо и уједати, тј. да знамо и у туђини стати на браник својих малих и љубљенпх отачастава! Нека зна сва мивхенска швабурија, да смо јој прозрели освајачки план, и стојећи уз Јона Панђилу, као некад триста Спартанаца уз Леоннду, борићемо се противу германске најезде. Главу дајемо, Балкан не дајемо! Прво што се морало учинити, било је да нашега Леониду задржимо од бегства. Јон Панђила је, до душе, одмах увидео,